На празник Вазнесења Господњег – Спасовдан, 29. маја 2025. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету Литургију поводом храмовне славе у Ахену.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: протојереј Младен Јањић, протојереј Душко Спасојевић, протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, јереј Милутин Марић, јереј Александар Секулић, јереј Стефан Марић, старешина Вазнесењске цркве у Ахену, као и епархијски ђакон Василије Старовлах.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости.
„Драга браћо и сестре,
Чули смо у данашњем Јеванђељу како Господ, након свега што се догодило, а догодило се много тога, од оваплоћења, преко распећа и васкрсења, прилази својим ученицима који су уплашени, рецимо тако, расути, попут стања нашег бића понекад, које је каткад на много страна расејано, и говори им: „Мир вам!“.
Литургијски поздрави мира свештенства и отпроздрави верног народа имају за циљ да се елементи нашег бића, целокупно наше биће сабере, уједини, што није никако могуће без мира Божијег. Но, овде је занимљиво да Господњи ученици којима је Он толико тога учинио, и који су и сами били сведоци величанствених дела Божијих, како подиже умрле, како чини да слепи виде, како подиже хроме, иако су га волели, ипак су се разбежали када су га људи осудили на смрт и разапели на крсту. Сада, када долази међу њих након четврдесет дана од васкрсења, и након што је неке од њих сретао у међувремену, на пример Луку и Клеопу, или сабране ученике на Генисаретском језеру, ипак се не жали на своје ученике говорећи им да су га издали, продали, да су били кукавице и слабићи. Напротив! Благовести им мир.
То нам говори о Божијем знању свих наших слабости, како смо расејани, распршени, изгубљени, како се често не можемо одржати у стању сабраности, како смо слаби, те Господ ученицима даје мир, а затим наставља уверавајући их да се све управо тако требало догодити. Било је потребно да Син Божији буде разапет како би трећег дана васкрсао, и то васкрса у телу, односно нашу природу, показујући им своје ране, и позивајући их да се увере да дух нема тела и костију. Сада је људска природа васкрсла, постала преображена, те, као победитељка, носи победу над смрћу. Замислите, драга браћо и сестре, колика је то тајна која се догодила над људском природом, истом оном која се приликом Господњег вазнесења узнела на небо и заузела, у Господњој личности, десну страну од Оца. Господ тако чини да Његово васкрсење постане наше васкрсење, а Његов живот вечни постане наш живот вечни.
Дајући мир својим ученицима, онима који су се разбежали, онима који су га издали, уплашили се, показујући се слабима, Господ их припрема за дар који ће им бити дат. Пре свог одласка, Господ говори својим ученицима да их неће оставити сироте, неутешне, већ ће им послати Духа Светога Утешитеља љивотворног. Од те мале заједнице од свега неколицине мушкараца и жена, при чему морамо да запамтимо да су под крстом било више жена, и да су биле храбрије. Писмо нам говори о само једном младићу, светом Јовану Богослову, под крстом Христовим, и Пресветој Богородици, али се помињу и друге жене, ученице Господње. Ипак, поделе на полове из перспективе Царства небеског и нису важне јер у Царству небеском нема мушког ни женског него је у свему Христос (уп, Гал 3,28-29). Дакле, Христос тој заједници мушкараца и жена каже да ће им послати Духа Светога и та мала заједница од свега неколико десетина људи постаје толико снажна да освоји читав тадашњи римски свет. Освоји га, не силом мача, не оружјем, него силом речи Божије, односно силом Духа Светога.
Када се усели у нас Дух Свети, ми постајемо сабрани, постајемо храбри, одлучни, али пре свега нас Дух учи куда ћемо ићи и шта ћемо чинити, те наш живот тада добија смисао и путању. Ово се односи, како на појединца, тако и на заједницу. Божанска служба и почиње призивањем Светога Духа како смо и на почетку чинили изговарајући молитву: „Царе небески, Утешитељу, Душе Истине, који си свуда присутан и све испуњаваш, Ризнице добара и Даваоче живота, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше“. Читав даљи ток наше молитве је такође призив Духа Светога како би Дух осветио дарове које предложисмо, те да од хлеба и вина начини тело и крв Господњу, а потом и да се ми сјединимо са Господом причешћујући се.
Када је реч о празнику који данас славимо, Вазнесењу Господњем, треба рећи да је феномен растанка свакодневно везан за наш живот, било да је реч о краћим растанцима или оним дужим, понекад, нажалост и несрећним, особа од које смо се одвојили, растали, тек након растнака почиње да још више буде присутна у нашем животу. Сада одлази Учитељ, Господ, узносећи се на небо, али Његов одлазак заправо означава долазак Светога Духа, Утешитеља животворног, који се усељава међу те ученике, у њихова срца, заједницу, чинећи је храбром и моћном да она стоји у Храму из ког се разбежала пре четрдесет дана, сада спремна да освоји читав свет. Сваки хришћанин је кршен печатом дара Духа Светога, док животом у Цркви стално настојимо да се испунимо Духом Светим. Свети Серафим Саровски, један велики светитељ из деветанестог века, говорио је да је циљ и смисао хришћанског живота стећи Духа Светога. Треба да будемо свести и тога да је свако од нас сасуд Духа Светога који жели да живи у нама. Без Духа Светога смо попут свеће која не гори. Духом Светим ми светлимо дајући светлост и топлину другоме. Због тога је Христос све учинимо како би Дух Свети пребивао у нама, обједињавао нас и испунио силом живота. Каква је то љубав Божија! Он говори да иде како би дошао Дух Свети.
Овде смо како бисмо, ни мање ни више, примили Духа Светога који ће доћи и спалити трње наших сагрешења, али не ватром која спаљује нас, већ грех, те ћемо горети као свећа, као купина коју је угледао Мојсије на Хориву, која гори, а не сагорева. Боже, дај! Амин!“
Након свете Литургије Митрополит Григорије је уручио добротворима ахенске парохије архијерејске похвалнице; освећени су славски дарови и приређена је трпеза љубави.
