Прослава Сретења Господњег у Минхену

,,Драга браћо и сестре, данас славимо појављивање Господа Исуса Христа у Храму јерусалимском, али не онај тренутак када он улази у Храм као учитељ, као проповједник или као гњевни праведник који разгони трговце из Храма. Ми данас славимо тренутак када се – донесен у рукама сиромашних родитеља из незнатног мјесташца Назарета – Спаситељ састаје с праведним Симеоном и пророчицом Аном. Све је наизглед обично и чини се да је тај чин само још један храмовни ритуал. Зато нико од присутних, осим Симеона и Ане, не опажа да се било шта необично догађа. А догађа се оно најважније: Спаситељ својим доласком уноси свјетлост у таму овога свијета.

А зашто Господ управо Симеону и Ани открива да је дјетенце које је донијето у Храм сам Спаситељ свијета? Зато што су њих двоје животе провели у чежњи да се јави Спаситељ, нагледали су се људске патње, неправде, закона и безакоња, а најмање милости. И гле, сада су Божија милост и свјетлост положене на руке Симеонове. Замислите, старац, који иде у сусрет смрти, сада гледа у том сретењу, ту на својим рукама, сами живот, свјетлост живота. Праведници у овом свијету, драга браћо и сестре, обично проведу живот чекајући правду, болно и непоколебљиво, а тек је понеки од њих, попут Симеона, уистину и дочекају. Али они и јесу праведници зато што,упркос свему, не одустају од свог опредјељења и циља.

Симеон је, дакле, чекао и дочекао правду. И не, не помишљајте да је он појединац коме се посрећило. Он је заправо метафора читавог човјечанства и свих оних који вапе за правдом и милошћу Божијом, а у крајњој линији за самим смислом живота. А када човјек, у овом случају праведни Симеон, пронађе смисао и угледа свјетлост, те њоме буде просвећен, он осјећа не само захвалност него у томе види и испуњење својих молитви и надања. Зато онда слави, моли и пјева: ,,Сада отпушташ слугу твога, Господе, јер видјеше очи моје Спасење Твоје, које си припремио пред лицем свих људи. Свјетлост да обасја незнабошце и славу народа Твога Израиља”. 

Шта се догађа, браћо и сестре, с нама и с нашим животом када сусретнемо Бога? Шта се догађа кад бесмртни Бог уђе у нашу смртност? У том тренутку умиру наши страхови, умире наше старо ја, умире све оно што је везано за таму, за незнање, за прошлост, за лаж и зло.

Осврнимо се сада и на пророчицу Ану, која је читав живот провела у Храму и која тек на концу свог земаљског пута види испуњење смисла живота. Ова удовица – иначе симбол свих оних који су тужни и усамљени – постила је, молила се, а сада, када види Исуса, она свима радосно проноси глас о њему. Њена радост постаје нада свим тужним људима, јер Ана је свједок да Бог долази тихо и ненаметљиво, али када дође, он мијења све из коријена.

​А хајде сада да чујемо које то ријечи пророк Симеон упућује Богородици Марији? Његово страшно пророштво гласи: ,,И теби ће самој мач пробости душу” (Лк 2, 35). Јер Марија ће, као мајка, доживјети највећу бол, гледаће како копљем пробадају њеног јединог сина, али она ће уједно спознати и истину вјере која ће је ослободити. Међутим, та пророчка порука није упућена само Марији, Мајци Божијој, него и свима нама. Она нам открива да у сусрету с Исусом не долази само радост, већ и бол. Зашто? Зато што Христос доноси мач који раздваја добро од злог у нама, мач који не уништава већ очишћује – мач истине.

Догађај сретења у Храму јерусалимском уједно је и праслика свих наших сусрета с Богом. Некада се и нама деси да на крају свих мука примимо свјетлост, а понекад, истини за вољу, и као појединци и као народ – чак и када стојимо у храму – тумарамо по мраку и не примјећујемо ни Марију, ни Јосифа, ни Симеона, ни Ану, па ни самог Христа. Некада смо и ми свештеници обузети формалностима и бригама овоземаљским и не видимо, то јест заборављамо да је ту, међу нама, Месија, Спаситељ. Зато овај славни и свијетли празник служи управо томе да нас пробуди, да пробуди наше духовне очи, да буду као Симеонове и Анине, те да њима угледамо свјестлост која просвећује све нас. А данас су нам више него икада потребне духовне очи како бисмо разликовали добро од зла, свјетлост од таме и како бисмо се, слично Симеону, помолили ,,да свјетлост обасја незнабошце и славу народа свога”.

На концу, срећни смо што је данашњи празник уједно и национални празник српског народа јер нас он симболично подсјећа да увијек трагамо за свјетлошћу у тами овога свијета, и то онако истрајно и трпељиво као што су то чинили Симеон и Ана. 

Сусрет је једна од тајни највећих на свијету, сусрет Бога и човјека, сусрет двоје људи, сусрет са сваким живим створењем, сусрет с творевином Божијом. То је тајна која се сваки пут испуњава изнова и у чију суштину није могуће до краја проникнути. Да није сусрета и сусретања, не би било наде, нити би било живота. Цијели свој живот ми хитамо, свјесно или несвјесно, ка једном циљу – да се сусретнемо с Богом. Ми, дакле, идемо њему у сусрет, у загрљај, да нас утјеши, пригрли, да у пуноћи и топлини тог сусрета исцијели све наше ране, неправде и злости који нам учини живот. Идући ка том сусрету над сусретима, да бисмо преживјели и издржали док тог тренутка, ми имамо потребу, као бића заједница и сусретања, да се срећемо с другим живим бићима. Некада су нам ти сусрети на добро, а некада нису, али без њих, без тих сусрета, ми не бисмо издржали терет овога свијета, не бисмо претрајали до тог коначног сусрета с Богом. 

Зато молимо Господа да сваки наш сусрет до сконачања свијета буде на добро, на радост, да буде сусрет љубави. Дај нам, Боже, што више благодатних сусрета и благочестивих људи попут Симеона и Ане. Њихов унутрашњи вид Господ је кроз патњу прочистио и изоштрио, вид метафизички, како би препознали Спаситеља и свијету пренијели глас о њему. Нека и намаГоспод подари унутрашњи вид да бисмо умјели разликовати добро од зла, свјетлост од таме, суштинско од споредног, жито од кукоља, јер без тог унутрашњег вида узалуд су нам ове спољашње очи које имамо. Амин!”