У петак 2. јануара 2026. године, на празник Светог Игњатија Антохијског, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије началствовао је светом Литургијом у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру. Његовом Високопреосвештенству саслуживало је више свештенослужитеља Епархије диселдорфске и немачке.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства достављамо у целости.
Драга браћо и сестре, драги народи, драги оци свештеници, саслужитељи, ђакони, ово Јеванђеље је упуђено свима вернима, а посебно нама који, служећи божанску службу, предстојимо пред људима, када смо, како се то каже људским језиком, први. Оно нас подсећа да ће многи први бити последњи, и многи последњи први. Ово јеванђеље нас истовремено подсећа како да будемо први, а да се спасемо; како да будемо први, а да не изгубимо душу, односно нађемо спасење. Спасење се, према једноставним Господњим речима, састоји у томе да пазимо на мале, на оне који су другима небитни.
У античко доба дете није имало никаква права јер се од многе деце није очекивало ни да преживе детињство. Христос управо такво једно дете, водећи пре тога врло важан разговор са ученицима, седећи узе себи, стављајући га на крило речима, које су биле упућене ученицима, да ако не буду као то дете неће ући у Царство небеско (уп. Мк 9, 36). По црквеном предању, то дете је било Свети Игњатије Богоносац кога данас прослављамо. Но, остављајући то накратко по страни, Христос, док је био са својим ученицима у Капернауму, пита их о чему су међусобно расправљали. Некако постиђени, одговорише да су се расправљали око тога ко је највећи. Расправе о томе ко је највећи, ко је први, ко је најбољи, су честе међу људима, било да је реч о спорту, рецимо, или о бизнису, да тако кажемо. Одговор на такво питање Христос даје сопственим примером јер се спрема да из Капернаума иде за Јерусалим, где ће пострадати. Он, како смо то малопре певали, предвечни Бог – ради нас људи и ради нашег спасења – постаје човек, спушта се у утробу Дјеве и иде да пострада. Он не узима само дете, већ се спушта толико да иде до саме смрти. Док иде да се понизи, да се понизи до смрти на крсту, Његово ученици расправљају о томе ко је највећи.
Тако, драга браћо и сестре, често у оквиру својих служби, било оца, мајке, детета, брата или сестре, упадамо у замку расправе или такмичења о томе ко је први, ко је већи и важнији, а требало би да се такмичимо у ономе о чему нам Господ приповеда у данашњем Јеванђељу – у смирењу, односно да имамо највише пажње за најмање међу собом. Христос инсистира на томе да је чињење малима међу собом, узимајући за пример дете које држи у крилу, управо чињење Њему самом, служећи се примером чаше воде (уп. Мк 9, 41). Неко би могао да каже да из перспективе појединаца који су на истакнутим позицијама у друштву, заједници, приче о томе ко је први, највећи, најмоћнији, имају тривијални значај јер ти појединици већ заузимају ,,прва места”. Но, можемо рећи и то да све што смо на некаквом, рецимо тако, вишем положају, било да смо отац, мајка, свештеник или епископ, то је већа прилика и боља шанса да се седне и стане, спусти, да се смири, и уочи да је сваки човек важан.
Још једна важна тема, посебно за нас свештенике и епископе, тиче се сцене у којој Јован говори о човеку који је у име Господње изгонио демоне, али да су му забранили да то чини јер није члан њихове групе. Христос поставља питање о ваљаности такве забране која је инспирисана једино неприпадањем групи ученика (уп. Мк 9, 38-40). Како је то и у светим канонима касније потврђено, Христос се на овом месту супротставља таквом групашењу (уп. 1Кор 1, 12-13). Забрањује се да једна група устаје против неке друге групе. Често се тако оглушујемо о одредбе канона у чијој је основи јеванђелска пракса. Због тога је важно да у смирењу разумемо да и неко други може да буде Христов, док ми често говоримо о себи у суперлативима на основу својих различитих, у нашем смислу, друштвених припадности. Као људи смо склони том групашењу, а оно је анти-јеванђелско дело. Своју супериорност ћемо често тврдити да уштрб других, што није добро. Врло је важно да слушамо Јеванђеље и да из њега учимо; слушамо га у моменту када, у богослужбеном смислу, прелазимо из такозване Литургије речи у чисту захвалност Богу, односно у свету евхаристију.
Јеванђеље нас, драга браћо и сестре, а посебно нас свештенике, учи да немамо право да заборавимо ни једнога од малих Христових, а сваки човек је мали Христов; сваки човек је дете Божије. То нам неизрецива и неописива љубав и милост Божија откривају. Реч је о љубави Бога који није дошао да исприча причу и да оде одакле је дошао, већ који је све што је рекао запечатио својом крвљу на крсту.
У таквог Бога су поверовали и следовали му људи попут Светог Игњатија. Тако је он, тада старац у Антиохији, одбио да се покори римском императору Трајану који је покорио читав свет. Одбио је да му призна божанство. Цар је наредио да се Игњатије доведе из Антиохије у Рим, што је дуг пут, у пратњи гарде коју сам назива леопардима (уп. Посланица Риљанима 5, 1). На том путу до свог страдања Свети Игнатије је писао посланице пуне љубави; за гарду која га је пратила говорио је да што је бољи био према њима, они су били све гори према њему (Посланица Риљанима 5, 1). Нажалост, има и таквих људи на овоме свету. Њега то није узнемиравало нити колебало; говорио је да је у њему вода жива и жуборећа која му говори да иде ка Оцу (уп. Посланица Риљанима 7,2); да је пшеница Божија која се меље у зубима звери како би постао чисти хлеб Христу (уп. Посланица Римљанима 4, 1).
То може само онај који верује у Бога коме се не приносе жртве, већ Бога који сам страда. Речима литургијске молитве, Он је онај који приноси и који се приноси на жртвеник. Таквом Богу служимо, Њему који прима све наше молитве и приноси самога себе за наш живот и спасење. Да тако буде! Амин!
У току свете Литургије у чин ђакона рукоположен је Јустин Емрековић, студент Одсека за православно богословље при Универзитету Лудвиг Максимилијан у Минхену.
Након свете Литургије освећени су славски дарови поводом Крсне славе Митрополита немачког Григорија.
