У петак, 2. августа 2024. године, на празник Светог пророка Илије, Његово Преосвештенство Епископ хумски г. Јован, викар Митрополита немачког, служио је свету архијерејску Литургију у Манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру, уз саслужење протојереја-ставрофора Радивоја Круља.
Након прочитаног јеванђелског одељка Епископ Јован се обратио присутнима. Беседу Његовог Преосвештенства доносимо у целости:
„У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, данас прослављамо спомен на Светог пророка Илију који је живео у деветом веку пре Христа. Црквена химнографија га назива „другим претечном Христовог доласка“. Свети пророк Илија сведочи да је на њему био Дух Божији; онај Божији Дух који је људима несхватљив, у који човек не може да проникне осим ако му то Бог не омогући. Дух Божији који је слободан дише где хоће, када хоће и на начине које хоће, не подлежући ни на који начин људској логици, људском начину размишљања.
Када Господ долази у своју постојбину, град у коме је одрастао, у Назарет, како нас подучава Писмо, људи се чуде Његовој мудрости, Његовим речима јер им Духом није било дато – у затворености срца – да разумеју да је међу њима сам вечни Бог, Месија, Син Божији. Господ, знајући то, говори им: „Свакако ћете ми рећи лекару излечи се сам“ указујући на то да је разумео како они мисле да Он не може ништа велико и божанско чинити јер на себи ништа велико није учинио. Како је могуће да Он, који потиче од скромних родитеља и има скромно порекло може учинити нешто велико и чудесно! На тај начин Господ предсказује речи Јевреја који су у тренутку његовог животворног распећа Његову божанску природу хтели да провере, а то су оне чувене: „Друге је спасао, а себе не може да спасе! Он је цар Израела – нека сада сиђе с крста, па ћемо му поверовати. Узда се у Бога, па нека га он сада избави ако га жели. Јер, говорио је: ‚Ја сам Син Божији“ (Мт 27, 42-43). У ствари, овај однос Јевреја, било да је реч о чудима Христовим, Његовој мудрости или распећу, сведочи о свима нама и срцима свих нас који не можемо у потуности, повинујући се Божијој вољи, и без предрасуда, да схватимо и прихватимо колика је божанска благодат, благодат Онога који је међу нама, Онога који је постао човек, како би нам, узевши људску природу, омогућио да постанемо богови по благодати.
Због тог непризнавања од својих, како Господ каже, да пророк није признат у постојбини својој, помиње се и пророк Илија који је живео у деветом веку, када је у Израиљу наступила суша, по Божијој заповести и благодаћу Духа Светога, отишао у Сарепту Сидонску, код једне удовице која није била Јеврејка, а чијег сина Бог на молбу Илијину подиже. Тако нас Господ подучава да спасење није ствар једног народа или групе, већ да је оно универзално дело Божије. Не спасава нас ни боја коже, ни порекло, нити статус, већ сам Бог. То нас учи кроз символе целокупног казивања о пророку Илији. Једино што можемо пред Богом, ако желимо да разумемо науку Његову, јесте да се смиримо пред Њим, али и пред другим човеком. Да када стајемо пред Бога и пред другог човека увек имамо у виду да смо прах и пепео, али да не очајавамо јер смо почаствовани достојанством лика Божијег и чињеницом да се несместивни Бог сместио у природу људску како би нам даровао божанско достојанство, како бисмо постали богови по благодати.
Нека да Бог, молитвама светог пророка Илије, а пре свега молитвама Пресвете Богородице, светог Јована Крститеља, светих апостола и свих светих, да и ми отвореног срца, молећи се Њему, разумемо Божију премудрост, живећи остатак живота у покајању и по Његовим заповестима, како бисмо угледали свети дан свеопштег васкрсења и вечног живота! Амин!“
