U petak, 2. avgusta 2024. godine, na praznik Svetog proroka Ilije, Njegovo Preosveštenstvo Episkop humski g. Jovan, vikar Mitropolita nemačkog, služio je svetu arhijerejsku Liturgiju u Manastiru Uspenja Presvete Bogorodice u Himelstiru, uz sasluženje protojereja-stavrofora Radivoja Krulja.
Nakon pročitanog jevanđelskog odeljka Episkop Jovan se obratio prisutnima. Besedu Njegovog Preosveštenstva donosimo u celosti:
„U ime Oca i Sina i Svetoga Duha! Draga braćo i sestre, danas proslavljamo spomen na Svetog proroka Iliju koji je živeo u devetom veku pre Hrista. Crkvena himnografija ga naziva „drugim pretečnom Hristovog dolaska“. Sveti prorok Ilija svedoči da je na njemu bio Duh Božiji; onaj Božiji Duh koji je ljudima neshvatljiv, u koji čovek ne može da pronikne osim ako mu to Bog ne omogući. Duh Božiji koji je slobodan diše gde hoće, kada hoće i na načine koje hoće, ne podležući ni na koji način ljudskoj logici, ljudskom načinu razmišljanja.
Kada Gospod dolazi u svoju postojbinu, grad u kome je odrastao, u Nazaret, kako nas podučava Pismo, ljudi se čude Njegovoj mudrosti, Njegovim rečima jer im Duhom nije bilo dato – u zatvorenosti srca – da razumeju da je među njima sam večni Bog, Mesija, Sin Božiji. Gospod, znajući to, govori im: „Svakako ćete mi reći lekaru izleči se sam“ ukazujući na to da je razumeo kako oni misle da On ne može ništa veliko i božansko činiti jer na sebi ništa veliko nije učinio. Kako je moguće da On, koji potiče od skromnih roditelja i ima skromno poreklo može učiniti nešto veliko i čudesno! Na taj način Gospod predskazuje reči Jevreja koji su u trenutku njegovog životvornog raspeća Njegovu božansku prirodu hteli da provere, a to su one čuvene: „Druge je spasao, a sebe ne može da spase! On je car Izraela – neka sada siđe s krsta, pa ćemo mu poverovati. Uzda se u Boga, pa neka ga on sada izbavi ako ga želi. Jer, govorio je: ‚Ja sam Sin Božiji“ (Mt 27, 42-43). U stvari, ovaj odnos Jevreja, bilo da je reč o čudima Hristovim, Njegovoj mudrosti ili raspeću, svedoči o svima nama i srcima svih nas koji ne možemo u potunosti, povinujući se Božijoj volji, i bez predrasuda, da shvatimo i prihvatimo kolika je božanska blagodat, blagodat Onoga koji je među nama, Onoga koji je postao čovek, kako bi nam, uzevši ljudsku prirodu, omogućio da postanemo bogovi po blagodati.
Zbog tog nepriznavanja od svojih, kako Gospod kaže, da prorok nije priznat u postojbini svojoj, pominje se i prorok Ilija koji je živeo u devetom veku, kada je u Izrailju nastupila suša, po Božijoj zapovesti i blagodaću Duha Svetoga, otišao u Sareptu Sidonsku, kod jedne udovice koja nije bila Jevrejka, a čijeg sina Bog na molbu Ilijinu podiže. Tako nas Gospod podučava da spasenje nije stvar jednog naroda ili grupe, već da je ono univerzalno delo Božije. Ne spasava nas ni boja kože, ni poreklo, niti status, već sam Bog. To nas uči kroz simvole celokupnog kazivanja o proroku Iliji. Jedino što možemo pred Bogom, ako želimo da razumemo nauku Njegovu, jeste da se smirimo pred Njim, ali i pred drugim čovekom. Da kada stajemo pred Boga i pred drugog čoveka uvek imamo u vidu da smo prah i pepeo, ali da ne očajavamo jer smo počastvovani dostojanstvom lika Božijeg i činjenicom da se nesmestivni Bog smestio u prirodu ljudsku kako bi nam darovao božansko dostojanstvo, kako bismo postali bogovi po blagodati.
Neka da Bog, molitvama svetog proroka Ilije, a pre svega molitvama Presvete Bogorodice, svetog Jovana Krstitelja, svetih apostola i svih svetih, da i mi otvorenog srca, moleći se Njemu, razumemo Božiju premudrost, živeći ostatak života u pokajanju i po Njegovim zapovestima, kako bismo ugledali sveti dan sveopšteg vaskrsenja i večnog života! Amin!“
