U petak, 2. avgusta 2024. godine, na praznik Svetog proroka Ilije, Njegovo Visokopreosveštenstvo Arhiepiskop diseldorfsko-berlinski i Mitropolit nemački g. Grigorije je, po blagoslovu Arhiepiskopa mostarsko-trebinjskog i Mitropolita zahumsko-hercegovačkog i stonsko-primorskog g. Dimitrija, služio svetu arhijerejsku Liturgiju u Manastiru Petropavlov. Njegovom Visokopreosveštenstvu sasluživali su: protojerej-stavrofor Momo Pejčić; protojerej Stanislav Durić, đakoni Krsto Avdalović i Lazar Supić.
Nakon pročitanog jevanđelskog odeljka Mitropolit Grigorije se obratio prisutnima. Besedu Njegovog Visokopreosveštenstva donosimo u celosti:
„U ime Oca i Sina i Svetoga Duha! Danas, draga braćo i sestre, slavimo svetog proroka Božijeg Iliju. Možemo reći jednu od najfascinantnijih ličnosti biblijske istorije. On fascinira istovremeno svojom hrabrošću i pravednošću. Sad, nama bi se učinilo da su mnogi u istoriji bili i hrabri i pravdeni. No, ako malo bolje pogledamo u istoriju, ali i sadašnjost, videćemo da nije tako – reč je o retkim primerima. Najpravedniji i najhrabriji su oni koji se suprotstavljaju sili, moćnicima koji ubiju, proteruju, ponižavaju…
Interesantno, u povesti o svetom proroku Iliji (1 Car 17-19; 2 Car 1-2) nalazimo na primer njegove zaštite nemoćnih pred carem i caricom.* Odbrana pred moćnim vladarem i vladarkama je uvek bila teška. No, kada čovek stoji pred Gospodom – kako je stajao prorok Ilija – on se ne plaši da se usprotivi nepravednom caru. Međutim, još jedna važna tema vezana je za priču o proroku Iliji, i često zaboravljena, a to je odnos sa prirodom i (ne)pravednošću, u ovom slučaju, cara. Naime, prema biblijskom kazivanju, carica je htela da oduzme jednom siromahu vinograd, odnosno da mu otme život. Što je i danas slučaj, da bezbožni carevi i vladari otimaju ljudima ono od čega oni žive. Ilija im se suprotstavio, a, pošto je bio prorok, i njegova reč bila moćna, proteruju ga, sa namerom da ga ubiju. Nasuprot tome, Ilija se pomolio Bogu i zatvorilo se nebo ne dajući kišu tri godine. U to vreme je takva pojava imala nesagledive posledice, ne samo za sirotog čoveka koji jede hleb „od kiše i zemlje“, već i za bezbožnog cara i bezbožnu caricu. U toj priči vidimo vezu između čoveka, i onoga što on radi, sa prirodom, odnosno uočavamo kako priroda može da odgovori na ljudsku pravednost, odnosno, nepravednost.
Ilija se molio u pećini, hranio ga je gavran, kakav je to prikazano na freskama u Manastiru Morača. Ilija se kao pravi Izrailjac molio da Bog pomiluje izrailjski narod. Ipak, Gospod nas u današnjem Jevanđelju poučava kako je Bog na Ilijinu molitvu podigao sina udovice iz Sarepte Sidonske, dakle, ona nije pripadala izrailjskom narodu. Isti slučaj je i sa isceljenjem Nemana Sirijca. Ovi primeri nas poučavaju da pravi Izrailjci, odnosno pravi hrišćani, među kojima je pre svih Gospod Isus Hristos, ne gledaju ko je ko kako bi pomogli, već pomažu svoj deci Božijoj.
Istovremeno, za mene lično, a verujem i za vas, važno je da uočimo povezanost ljudskih sudbina sa prirodom, povezanost sudbine jednog naroda sa prirodom. Ta veza je izuzetno jaka. Zbog toga je bilo strašno kad nije padala kiša jer to uslovljava strašnu glad. Ilija se neprestano molio Bogu. Od silnih dešavanja interesantna je, kako ste dosad verovatno slušali i čitali bezbroj puta, pojava zemljotresa, grmljavine. Ali, dodaje Sveto Pismo, nigde u tome ne beše Boga (up. 1Car 19,12). A onda nailazi lahor i glas tih i tanak koji se obraća Iliji i zapoveda nove zadatke, te se tako Gospod smilovao Izrailju.
Na Ilijinu molbu vraća se kiša, vraća se život, ali zbog toga što se vraća pravda, ono najvažnije za šta se Ilija borio. Kad se vrati pravda, onda se vraća i poredak, bezbožni car ne može više da sprovodi svoje bezbožničke ideje, a narod od slabog i nemoćnog postaje hrabar i odlučan, i dobija hranu i hleb, kako od ovog ovde, tako i onog hleba za večnost. Zato je tako slavan sveti prorok Ilija, a nama je važno da se podsetimo važnosti dimenzije pravednosti – pravednosti prema Bogu i prema bližnjima, bez obzira na to ko je car, a ko siromah, ko je Jevrejin, a ko Grk, uvek gledajući samo kome je potrebna pomoć.
Eto, braćo i sestre, koga danas slavimo i kome se danas molimo, i koga treba da se, kako je naš narod uobičajio da govori, plašimo jer je uistinu bio pravedni i istinski sluga Božiji. Ali ne da se plašimo jer će nas spržiti sveti prorok Ilija, nego da se plašimo jer, ako mi nećemo da se okrenemo pravednosti, ona će nas, pravda, spržiti, za koju se borio prorok Ilija. Bože, daj! Amin!“
*Prorok Ilija je delovao devetom veku pre nove ere, za vreme cara Ahava i carice Jezavelje, u Severnom izrailjskom carstvu.
