У недељу, 30. јуна 2024. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог кнеза Лазара у Каселу. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Маринко Радмило, јереј Марко Радмило и јерођакон Василије (Старовлах).
У току Литургије Митрополит Григорије је крстио девојчицу Харитину, ћерку свештеника Марка Радмила.
Након прочитаног јеванђелског одељка Митрополит се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости:
„У има Оца и Сина и Светога Духа!
Драга браћо и сестре, синоћ када сам дошао у овај храм, односно, у ову трпезарију, и када ми је отац Марко показао где ћемо служити, обрадовао сам се. Као што каже негде песник да је славио Божић у Витлејему, на Светој гори, тако сам и сам служио у разним, великим, храмовима, тако је Бог дао по сили службе. Служио сам и у Москви, и у Београду, и у Њујорку, и у Цариграду, и у Атини, па, ако хоћете, и у Подгорици, и у Требињу. Сви велелепни храмови који нас понекад одвуку од тога шта заправо света литургија јесте, те заборавимо да је света литургија у ствари вечера, заједничка вечера, заједнички ручак, да је то, оно како је названа у почетку, гозба љубави. Кад смо већ у оваквој прилици, важно је да – пре него што будемо јели од земаљског хлеба – се нахранимо благословом небеског хлеба, хлеба који се зове Христос који је дошао у овај свет да нас нахрани животом, не храном која је за смрт, већ храном, односно, хлебом бесмртности. Драга браћо и сестре, овде се налази икона коју је насликао Леонардо да Винчи – Тајна вечера, што је, заправо, била прва литургија. Она није била само тајна јер су се ученици плашили и скривали од тадашљих управитеља, већ и због тога што је то била вечера, гозба на којој су, као што то доликује, делили хлеб међу собом: делили су хлеб и хранили се заједно. Дељење указује на љубав која једина има ту – парадоксалну – особину да се делећи умножава. Тако, једном (не)приликом, тачније на самртном одру мајке, што ми је најлепши призор у животу, ако је битан мој живот уопште, али због овога што ћу да кажем, питао сам мајку која умире да ми каже шта је за њу била љубав, на чега је она одговорила, за мене, потресним речима, да је љубав када ми седнемо да вечерама. Сетите се сви, када седите са својим најмилијима, да вечерате, то је заиста љубав. Замислите, браћо и сестре, на овој вечери не седимо са њима, својим најмилијима, већ је ту сам Христос. Он седа увек и изнова са нама за вечеру.
Ових дана славимо Видовдан, и на том видов-дану, за нашу традицију, није можда најважније како се који војник понашао на бојном пољу или шта се догодило на бојном пољу, него је за нас важна вечера на коју је свети кнез Лазар сазвао своје војводе. Каква је то вечера и разговор био, то сами Бог зна, али песници и уметници покушавали су да сазнају неком интуицијом и напорима шта ли се то заправо догодило на вечери. Од тога шта се догодило на вечери, били су уверени, зависио је и исход битке и будућност нашег народа. Неко ће рећи да смо ми ту битку добили, неко, пак, да смо изгубили, али бих се усудио рећи да је битка мање важна у односу на вечеру. На тој вечери је било јасно за шта су се они определили. Они су се определили за Христа, односно, љубав, поверење, иако су као људи сумњали да међу њима има изадник као што га је било и на оној, Тајној вечери. Но, издајник убрзо постаје небитан, битнан ће (п)остати само онај који предстоји на вечери и они који седе око њега – они који су били вера, а не невера. Због тога је данас, драга браћо и сестре, за нас не један обичан дан на који смо се скупили у једној кући да се видимо, да се провеселимо, да се обрадујемо једни другима, већ је ово дан од ког зависи наша будућност, наше поверење у Бога и једних у друге. Због тога је ово мистерија, као би рекли велики учитељи Цркве, ово је тајна јер је не можемо обухватити; јер како то, када седнемо мој брат, рођаци, моја мајка, па и покојни отац, и он је са нама, да то није само обичан оброк, већ је то неописиви сусрет који дефинишемо као љубав, али опет не знајући шта је то љубав, пак осећајући је јасно. Због тога, браћо и сестре, кад дођемо на божанску службу, када дођемо у Цркву, требало би увек да знамо да смо дошли за трпезу са Господом и да Он ту седи и да је Он тај хлеб који се даје, речима молитве коју свештеник за време Херувимске песме тихо чита, ломи, а не раздељује, који се увек једе, а никада не нестаје. Због тога сам радостан што сам међу вама, и то управо у трпезарији која се претворила у нашу Сионску горницу.
Изнад нас, горе, гради се црква, да и она буде место гозбе љубави. Неки људи помажу, неки људи се труде, свештеник се труди, његова породица, његова супруга, те и ви помозите колико можете, не више од тога. Немојте да не помогнете уопште јер је ово ваша трпезарија у којој једете хлеб живота, није ни Петрова нити Павлова, већ свих вас заједно. Због тога је треба украсити, како то отац Марко непрестано чини, што није мала ствар у овом свету.
Нека вам Бог дарује снаге, љубави, воље! А ја, ја се сваки пут обрадујем када дођем овде упркос чуђењу многих да опет идем у малу парохију, али ја сам научио у својој Херцеговини да ми је увек најлепше било када сам служио у шуми и горама, много лепше него у великим храмовима јер нас та мала места врате на оно што литургија јесте – вечера на којој се са Господом волимо и делимо једни са другима оно што имамо и тако нашу љубав умножавамо. Да тако и данас буде! Боже, дај! Амин!“
