U nedelju, 30. juna 2024. godine, Njegovo Visokopreosveštenstvo Arhiepiskop diseldorfsko-berlinski i Mitropolit nemački g. Grigorije služio je svetu arhijerejsku Liturgiju u hramu Svetog kneza Lazara u Kaselu. Njegovom Visokopreosveštenstvu sasluživali su: protojerej-stavrofor Marinko Radmilo, jerej Marko Radmilo i jerođakon Vasilije (Starovlah).
U toku Liturgije Mitropolit Grigorije je krstio devojčicu Haritinu, ćerku sveštenika Marka Radmila.
Nakon pročitanog jevanđelskog odeljka Mitropolit se obratio prisutnima. Besedu Njegovog Visokopreosveštenstva donosimo u celosti:
„U ima Oca i Sina i Svetoga Duha!
Draga braćo i sestre, sinoć kada sam došao u ovaj hram, odnosno, u ovu trpezariju, i kada mi je otac Marko pokazao gde ćemo služiti, obradovao sam se. Kao što kaže negde pesnik da je slavio Božić u Vitlejemu, na Svetoj gori, tako sam i sam služio u raznim, velikim, hramovima, tako je Bog dao po sili službe. Služio sam i u Moskvi, i u Beogradu, i u Njujorku, i u Carigradu, i u Atini, pa, ako hoćete, i u Podgorici, i u Trebinju. Svi velelepni hramovi koji nas ponekad odvuku od toga šta zapravo sveta liturgija jeste, te zaboravimo da je sveta liturgija u stvari večera, zajednička večera, zajednički ručak, da je to, ono kako je nazvana u početku, gozba ljubavi. Kad smo već u ovakvoj prilici, važno je da – pre nego što budemo jeli od zemaljskog hleba – se nahranimo blagoslovom nebeskog hleba, hleba koji se zove Hristos koji je došao u ovaj svet da nas nahrani životom, ne hranom koja je za smrt, već hranom, odnosno, hlebom besmrtnosti. Draga braćo i sestre, ovde se nalazi ikona koju je naslikao Leonardo da Vinči – Tajna večera, što je, zapravo, bila prva liturgija. Ona nije bila samo tajna jer su se učenici plašili i skrivali od tadašljih upravitelja, već i zbog toga što je to bila večera, gozba na kojoj su, kao što to dolikuje, delili hleb među sobom: delili su hleb i hranili se zajedno. Deljenje ukazuje na ljubav koja jedina ima tu – paradoksalnu – osobinu da se deleći umnožava. Tako, jednom (ne)prilikom, tačnije na samrtnom odru majke, što mi je najlepši prizor u životu, ako je bitan moj život uopšte, ali zbog ovoga što ću da kažem, pitao sam majku koja umire da mi kaže šta je za nju bila ljubav, na čega je ona odgovorila, za mene, potresnim rečima, da je ljubav kada mi sednemo da večerama. Setite se svi, kada sedite sa svojim najmilijima, da večerate, to je zaista ljubav. Zamislite, braćo i sestre, na ovoj večeri ne sedimo sa njima, svojim najmilijima, već je tu sam Hristos. On seda uvek i iznova sa nama za večeru.
Ovih dana slavimo Vidovdan, i na tom vidov-danu, za našu tradiciju, nije možda najvažnije kako se koji vojnik ponašao na bojnom polju ili šta se dogodilo na bojnom polju, nego je za nas važna večera na koju je sveti knez Lazar sazvao svoje vojvode. Kakva je to večera i razgovor bio, to sami Bog zna, ali pesnici i umetnici pokušavali su da saznaju nekom intuicijom i naporima šta li se to zapravo dogodilo na večeri. Od toga šta se dogodilo na večeri, bili su uvereni, zavisio je i ishod bitke i budućnost našeg naroda. Neko će reći da smo mi tu bitku dobili, neko, pak, da smo izgubili, ali bih se usudio reći da je bitka manje važna u odnosu na večeru. Na toj večeri je bilo jasno za šta su se oni opredelili. Oni su se opredelili za Hrista, odnosno, ljubav, poverenje, iako su kao ljudi sumnjali da među njima ima izadnik kao što ga je bilo i na onoj, Tajnoj večeri. No, izdajnik ubrzo postaje nebitan, bitnan će (p)ostati samo onaj koji predstoji na večeri i oni koji sede oko njega – oni koji su bili vera, a ne nevera. Zbog toga je danas, draga braćo i sestre, za nas ne jedan običan dan na koji smo se skupili u jednoj kući da se vidimo, da se proveselimo, da se obradujemo jedni drugima, već je ovo dan od kog zavisi naša budućnost, naše poverenje u Boga i jednih u druge. Zbog toga je ovo misterija, kao bi rekli veliki učitelji Crkve, ovo je tajna jer je ne možemo obuhvatiti; jer kako to, kada sednemo moj brat, rođaci, moja majka, pa i pokojni otac, i on je sa nama, da to nije samo običan obrok, već je to neopisivi susret koji definišemo kao ljubav, ali opet ne znajući šta je to ljubav, pak osećajući je jasno. Zbog toga, braćo i sestre, kad dođemo na božansku službu, kada dođemo u Crkvu, trebalo bi uvek da znamo da smo došli za trpezu sa Gospodom i da On tu sedi i da je On taj hleb koji se daje, rečima molitve koju sveštenik za vreme Heruvimske pesme tiho čita, lomi, a ne razdeljuje, koji se uvek jede, a nikada ne nestaje. Zbog toga sam radostan što sam među vama, i to upravo u trpezariji koja se pretvorila u našu Sionsku gornicu.
Iznad nas, gore, gradi se crkva, da i ona bude mesto gozbe ljubavi. Neki ljudi pomažu, neki ljudi se trude, sveštenik se trudi, njegova porodica, njegova supruga, te i vi pomozite koliko možete, ne više od toga. Nemojte da ne pomognete uopšte jer je ovo vaša trpezarija u kojoj jedete hleb života, nije ni Petrova niti Pavlova, već svih vas zajedno. Zbog toga je treba ukrasiti, kako to otac Marko neprestano čini, što nije mala stvar u ovom svetu.
Neka vam Bog daruje snage, ljubavi, volje! A ja, ja se svaki put obradujem kada dođem ovde uprkos čuđenju mnogih da opet idem u malu parohiju, ali ja sam naučio u svojoj Hercegovini da mi je uvek najlepše bilo kada sam služio u šumi i gorama, mnogo lepše nego u velikim hramovima jer nas ta mala mesta vrate na ono što liturgija jeste – večera na kojoj se sa Gospodom volimo i delimo jedni sa drugima ono što imamo i tako našu ljubav umnožavamo. Da tako i danas bude! Bože, daj! Amin!“
