Бесједа о свадбеном руху
Драга браћо и сестре и драга дјецо,
прије пар недјеља са овог мјеста говорио сам вам о храни и чињеницама како нас храна може исцијелити, изградити или пак убити. Говорили смо о томе како од наших физичких активност, нашег „помјерања граница“ и уноса хране зависи и изградња нашег тијела. Данас имамо опет храну у центру данашње приче, и то не било какву него најбољу јер се само најбоља храна служи на свадби Царевог Сина. То је храна која изграђује, не наше мишиће, попут протеина, већ најдубље елементе наше душе. Као са вјежбама за мишиће и у духовном животу је тако: када у напору да пробијемо границе и жеђи да постојимо вјечно почнемо да пуцамо под теретом сопствене немоћи, када нам у тим напорима постаје хладно и хвата нас зебња прилази Он са стране и огрће нас у најпријатнију, најсвјетлију и најсјајнију одјећу и поји нас напитком који нас обнавља и чини да можемо оно што нам је без њега било немогуће.
Овим одијевањем дошли смо до момента из данашње приче коме ћемо посветити посебну пажњу. Један човјек избачен је са свадбе Царевог Сина јер није дошао у одговарајућој одјећи. Да ли је одјећа баш толико важна да може одредити судбину једног човјека?
Ако нам савремена научна истраживања говоре како само седам посто комуникације остварујемо вербално или тачније самим текстом који изговарамо у комуникацији и ако сви знамо да се за одређене прилике облачимо посебно онда ћемо признати себи да и одјећа игра одређену улогу у комуникацији. У савременом свијету, а и кроз историју, постоји култура комуникације одјећом. Одјећом изражавамо своју припадност одређеној друштвеној групи. Одјећом можемо говорити о себи и оно што би жељели да људи виде у нама, а да тога у нама заиста нема. Питање је, дакле, да ли смо ми то што о себи желимо рећи одјећом.
Тема одијевања толико много говори о нама да је нашла своје мјесто у Библији од њених првих страна. Сјетимо се да се прво одијевање десило након првородног гријеха. И да се прародитељи одијевају да би сакрили своју нагост која им је постала проблем тек након гријеха, и да као што се одијевају кријући нагост једни од других такође посежу за сакривањем од Бога у рајском врту јер схватају да их једноставна одјећа коју су сачинили не може сакрити од Створитеља.
Драги људи, покушавамо ли ми да се сакријемо иза своје одјеће и шта то говоримо о себи одијевањем. Остварујемо ли одијевањем комуникацију или стварамо још већу дистанцу са онима са којима би требало да се зближимо. Питамо ли се кад-кад: како бих се данас обукао да сам сам, да сам једини човјек на свијету? Можда је из те ситуације оно одијело са којим ћемо се појавити на свадби Царевог Сина.
И још једно питање о одјећи: знамо ли каква је одјећа „са онога свијета“. Каже јеванђеље да када се Исус преобразио пред апостолима да се лице његово засијало као сунце и да је одјећа његова постала бијела као свјетлост. Управо у такве хаљине облачи нас Господ када му ми у немоћи нашој завапимо да нам је потребан управо Он. Када смо му у дану крштења рекли: погријешили смо, опрости, Он нас је заогрнуо у одјећу правде и спасења, а сви који су Његови пјевали су нам: Ви који се у Христа крстисте у Христа се обукосте. Та бијела хаљина која нам је обучена на крштењу, како стихови говоре, јесте сам Христос, а не нешто различито од Њега јер Он се не облачи у оно што није већ у оно што истински јесте. А шта Он јесте и у шта смо се обукли објашњава нам апостол Павле у данашњем одломку из посланице Колошанима које позива да се обуку као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, љубав, захвалност.
И ја сам данас пред вама обучен у ову бијелу одежду да подсјетим најприје себе, па онда све нас да одјећа у коју се облачимо треба не да скрива наше право ја већ да нас подсјети у шта смо се обукли на крштењу и која је то одјећа у коју треба да се свагда облачимо да не изгубимо себе и да нам не постане непријатно и студено као прародитељима у давнини.
Богу нашем који нас самим Собом храни, те нас тако изграђује и проширује само наше биће и који нас је одјенуо у најљепше свадбено рухо, рухо свјетлости и спасења нека је слава и хвала у вијекове вијекова.