БЕРЛИН, МИТРОПОЛИТ ГРИГОРИЈЕ, НОВОСТИ

Разговор Владике Григорија са Миљенком Јерговићем и Драганом Бјелогрлићем – Берлин

У сриједу, 25. јануара 2023. године у Loewe Saal у Берлину, Епископ Григорије угостио је познатог књижевника из Загреба, Миљенка Јерговића и популарног глумца и режисера из Београда, Драгана Бјелогрлића. Разговор, којим је модерирао Владика Григорије, вођен је на разне теме из свијета и живота човјека као нпр. значај питања Одакле смо, ко смо или куда идемо, затим питања: идентитета, идентификације, мотивације, стваралаштва, значаја књиге, позоришта, филма… Учесници, будући различитих афинитета и интересовања, давали су занимљиве одговаре на постављена питања, који су често били праћени живописним причама из личног искуства. На самом крају усљедила су питања публике. У публици је било око пет стотина људи.

Уводна ријеч Владике Григорија:

Сав напор и труд човјечанства, све оно што зовемо науком, културом и цивилизацијом, покушај је да се дође до одговора на ова три елементарна питања. Ипак, упркос величанствености трага који је тај труд оставио и оставља, у томе још увијек нисмо успијели. Могуће је да никада ни нећемо. Мада, вјерујем, свакога од нас, без обзира на то да ли уопште, у шта и како вјерује, ова могућност чини посве неспокојним. Јер, знамо то из личног искуства, уколико на појединачном животном плану човјек, у четири зида свога срца и ума, не одговори, сам себи и за себе, на ова три питања, тешко да може шта од живота направити. Штавише, углавном бива да онда њему, човјеку, живот стално нешто прави, па да га напослијетку такав живот кошта живота.

Како ли је онда само страшна могућност да смо и као људски род сви само још један изгубљени људски живот?

 Изгубљени људски живот – не, то није никаква посебна трагедија, то је наша свакодневица. Свакога се дана људски животи губе. Изгубити живот не значи напросто умријети; ријеч је о нечему још горем. Изгубити живот значи пострадати од бесмисла и у бесмислу. А одговорност за бесмислено губљење живота сасвим је на човјеку. Једном бесмисленом губљењу људских живота ево и данас, по ко зна који пут, читав свијет свједочи и у њему учествује. Наш је немир утолико страшнији. Јер једино горе од тога да страдамо по каквом неумитном усуду, да је за то што јесмо или за то што нисмо крива судбина, једино горе од тога је могућност да смо сами криви. Да смо криви зато што непрестано и изнова, из генерације у генерацију, као људи падамо на испиту човјечности.

Каже Јеванђеље: „Не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу“ (Мт 10, 28). Нема горег пакла од бесмисла. Изгледа зато да нам Јеванђеље поручује да се понајвише чувамо сами себе.