7. јуна 2026. године, у прву недељу по Педесетници – Свих светих, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдофрско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету Литургију у храму Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана у Улму. Његовом Високопреосвештенству саслуживало је више свептеника и ђакона.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства достављамо у целости.
Драги оци, браћо и сестре, драга дјецо,
Јеванђеље које смо данас чули одјекује, бар нам се тако чини, строгим тоном. Но, ако схватимо о чему нам оно говори, уочићемо и поруку која нам се даје кроз те страшне ријечи.
Није ријеч само о томе да треба да волимо Бога и да бринемо о тој љубави, већ је овдје прије свега ријеч о вјерности. Због тога је важно да ово Јеванђеље исправно разумијемо. Христос говори да свако од нас треба да узме свој крст и пође за Њим (уп. Мт 10, 38). Ми често ношење крста повезујемо са муком и патњом. Али покушајмо да ствар сагледамо из другачије перспективе: на крсту је Господ показао шта је то права љубав и истинска вјерност. Због тога нам је крст тако важан. Голгота нема за циљ да велича патњу – патња, сама по себи, нема значај. Патња се овдје јавља као посљедица непоколебљиве Христове вјерности и досљедности свему чему је учио и што је чинио. Он полаже свој живот свједочећи највиши степен љубави према ближњима (уп. Јн 15, 13), али своју вјерност Он најприје темељи на заједници са Оцем, не одбијајући чашу страдања (уп. Мт 26, 39; Мк 14, 36; Лк 22, 42) јер Син човјечији није дошао да му служе, него да служи и да дâ свој живот у откуп за многе (уп. Мт 20, 28; Мк 10, 45; Тим 2, 6). То је безусловна Господња љубав. На ту љубав и нас позива, храбрећи нас да га се не одричемо пред људима, већ да га пред њима признамо (уп. Мт 10, 32–33).
Ако га се одрекнемо пред људима, и Он ће се нас одрећи пред Оцем небеским. Његово одрицање пред Оцем небеским била би посљедица наше невјерности, односно непривржености Господу; била би то побједа наше слабости и немогућности да истрајемо на путу љубави на коју смо позвани. Христос иде и даље у својим ријечима, што ми често нерадо слушамо, те говори: „И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наслиједиће живот вјечни“ (уп. Мт 19, 29). Он заправо говори о томе да не треба да се осврћемо ни десно ни лијево, немајући времена за Бога, налазећи најразличитије изговоре који су побројани. Ријеч је о великом искушењу пред којим се често показујемо слабима. Истинска љубав према свакоме од побројаних огледа се тек у свјетлости љубави према Богу, али и љубав према Богу је немогућа мимо љубави према побројаним ближњима, јер ко мрзи брата свога, а каже да воли Бога – не говори искрено (уп. 1 Јн 4, 20).
Бог се јавља кроз сплет наших односа са ближњима. Истинска љубав према човјеку могућа је тек у свјетлости љубави коју указујемо Богу. Управо она даје смисао нашим међусобним односима. Господ од нас не тражи да будемо Његови пуки гласноговорници, како би свијет од нас захтијевао, нити да га само језиком славимо, већ смо позвани да творимо вољу Оца небеског (уп. Мт 7, 21). Господ од нас тражи срце, а вјерност срца ће бити посвједочена кроз наша дјела и само тада ће се на нашим лицима видјети да смо Његови. Не морамо то да говоримо никоме.
Вјерност Господу у срцу, како рекосмо, не може да заобиђе указивање љубави према ближњима. Позвани смо да љубимо Бога свом душом, умом и срцем и да у тој вјерности истрајемо до краја, иако нам околности неће увијек ићи на руку. Неће се увијек пјевати и славити; биће и тешких тренутака, страдања једних за друге и једних са другима, бола и патње. Али то је хришћанство. Оно се не задржава на сентименталној причи која милује уши, већ нас позива на сљедовање Христу који страда на крсту ради нас и ради нашег спасења.
Вјерна слика такве жртвене љубави присутна је код мајке. Мајка воли безусловно; та љубав не уцјењује, не тражи доказивање, не тражи савршенство, не одбацује због слабости и увијек је спремна да се укаже. То је вјерна слика љубави коју Господ нама указује. Разапет на крсту, пљуван и шибан, предмет је ругања, а Он моли Оца небескога за људе који не знају шта чине (уп. Лк 23, 34). У томе би требало да се састоји наша вјера, наше хришћанство. Такву су вјеру показали, таквим су хришћанством живјели они које данас гледамо на фрескама. Свакако, и многи други – само Богу знани. Том вјером можемо себе, сви ми, свештеници и народ, учинити подобнима лику ових светитеља. О томе нам свједочи сам Господ у данашњем Јеванђељу ријечима да ће многи први бити посљедњи, а посљедњи први (уп. Мт 19, 30).
Господ нам свједочи да нас функција, положај у овоме свијету не спасава, тежиште је на дјелима срца, вјери, односно вјерности Њему самоме. Господ нас позива да му дамо своје срце, да, како се сликовито изражава Писац, очи наше пазе на путеве Његове (уп. Прич 23, 26; уп. Јез 36, 26; Јер 24, 7). Господ нас препознаје по дјелима срца, а не по слаткорјечивости или статусу у друштву. Позвани смо да се загледамо у своја срца и видимо кога волимо, те да сљедујемо тој љубави и вјерности. Видите да ли Господа волите и будите му вјерни. Своју љубав показујте ближњима, јер се љубав према Богу управо кроз њих потврђује. Покушајмо да се ријешимо мржње или бар да се боримо против таквих настројења срца.
Господ чува наша срца, не жели, како се каже, нашу пропаст, наш ход долином смрти, већ као да је у свакоме од нас залог Божије љубави. Ми треба да учинимо да је залог у нашем срцу, а да је то Он. Господ хоће наш слободан пристанак, попут онога који је учествовао у домостроју спасења када Пресвета Дјева пристаје на план Божији који се тиче спасења свијета (уп. Лк 1, 38). Сјединивши се са Господом, рећи ћемо попут апостола Павла: „С Христом се разапех. А живим не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у телу, живим вером Сина Божјега, који ме заволе и предаде себе за мене“ (уп. Гал 2, 20).
Данас ћемо у току божанске службе рукоположити нашег ђакона Арсенија у свештеника. Он се са својом супругом Сузаном спрема на нову службу Господу, те нарочито позивам њега да служи Господу свим срцем својим, свом снагом својом, умом својим, односно свим својим бићем. Господ нас кроз ријечи које страшно одјекују у нама (уп. Лк 10, 37–38) позива да своје биће, свој идентитет, вежемо за љубав Божију.
Данас је Недјеља свих светих, посвећена свима онима који су се прославили пред Богом, а не пред људима; сви они су само Богу познати, док ми не знамо многима ни име. Ипак, оно што охрабрује јесте да апостол Павле, пишући своје посланице древним црквама, хришћане назива светима (уп. нпр. Кол 1, 2; Фил 1, 1; Рим 1, 7). И ми смо позвани да будемо свети, да не сводимо све на пуки недјељни одлазак у Цркву, на исповиједање само ријечима. Како каже један литургијски возглас: „Горе имајмо срца“, односно уздигнимо срца из колотечине свакодневице, подигнимо ка Богу своја срца. Једино тако ћемо стећи повјерење у Бога, те престати да се бојимо иако је разлога за страх много. Стално слушамо о ратовима, кризама и другим невољама. Често нам се, по народној ријечи, срце спусти у пете: обузме нас страх. Наше срце треба да буде у рукама Божијим, ту страха не може да буде.
Да вас све овдје сабране Бог благослови! Запамтите, молим вас, и трудите се да се молите срцем, да своје биће предате љубави Божијој, да будете хришћани својим ријечима, али и дјелима. Тада ће наш живот обасјати радост, храброст, одлучност, опредијељеност, а све ће то доћи од вјерности од које смо и почели. Амин!
У току свете Литургије Митрополит Григорије рукоположио је у чин презвитера ђакона Арсенија Јовановића.
Овом приликом Митрополит Григорије осветио је фрескопис Улмског храма.
