Лијепо вријеме и ове године омогућило је да вуперталска заједница храмовну славу прослави у порти храма. Литургијским сабрањем у порти началствовао је отац Младен Јањић, а саслуживали су му о. Јован Марић, о. Зоран Илић и ђакон Александар Дебељак. Ђакон Александар је по читању јеванђелских одломака произнио бесједу вјешто повезавши Причу о виноградарима са јеванђелским одломком о Марти и Марији и јеванђелским сведочанствима која откривају карактер Мајке Божије чије смо рођење прославили.
Домаћин овогодишње славе наше заједнице био је господин Миленко Милосављевић са својом породицом који се потрудио да сви парохијани окупљени на литургијској прослави буду угошћени славском трпезом.
На крају литургије захваливши се најприје Господу на дивном дану, свештенослужитељима на указаној љубави заједничком молитвом, отац Зоран захвалио се свима који су на различите начине помогли да живот вуперталске цркве засија љепшим и интензивнијим сјајем.
Бесједа ђакона Александра Дебељака:
Управо смо чули двије приче. Један је прича из Христовог живота а друга је прича Христова.
Прва нам каже како Христос долази у кућу Марте и Марије, сестара Његовог пријатеља Лазара. Марта се истински труди да Га гостољубиво дочека и сва обузета бригом не стиже да чује ријечи Учитељеве проповједи. Марија, не марећи за обавезе домаћина према Великом Госту, сједа крај ногу Исусових и пажљивао слуаша Њгово говор. Двије особе, Марта и Марија, врлински испуњене, Марта врлином гостопримства а Марија врлином послушности и слушања Ријечи Божије. Христос не прекоријева Марту него нагалшава да је Марија бољи дио изабрала који јој се неће одузети. Шта то значи, браћо и сестре? Тјелесна храна, незаобилазни елемент сваког гостопримства не може испунити наше потребе, поново ћемо огладњети, поново ожедњети јер нам она не даје смисао животу. Смисао и спасење налазе се у Христовим Ријечима вјечног живота и утјехе и ко те ријечи слуша неће бити гладан и жедан довијека јер ће у њима наћи смисао и слободу од оптерећења пролазним стварима овога свијета.
Друго Јеванђеље нам казује једну од многих прича Исусових о винограду и виноградарима. Домаћин ком виноград припада даје га на обраду својим виноградарима. Када је род сазрио, власник винограда шаље слуге ради бербе рода али виноградари похваташе слуге и наудише им. Домаћин и даље вјерујући да ће га послушати, шаље свога сина али то се не деси него и њега убише желећи да постану насљедници онога што им не припада. Христос нам причом казује како безумни виноградари не желећи да приме и саслушају поруку убијају слуге који су вијесници господаревих ријечи. Пошто безумност скопчана за гордошћу не познаје границе, виноградари нису поштедјели ни живот сина господара винограда. Безумеље, као што нам сама ријеч каже – одсуство ума, настаје када не слушамо или не желимо да чујемо нечије ријечи и лични утисак градимо на предрасудама. Одлика злих виноградара јесте безумље усљед одбијања да чују, усљед затварања ушију на ријеч поруке господара, поткријепљено гордошћу и среброљубљем.
Прва прича нам говори о врлини слушања Ријечи Божије а друга о трагичном исходу и погибау злих виноградара који не желе да чују ријечи Господара, ријечи Бога.
Какве ово везе има са данашњим празником?
Дјева Марија у овим Светим Списима (Јеванђељима) приказана је не као особа која држи дуге говоре и заповједа, она зна да та улога припада њеном Сину. Он ћути и слуша као Марија сестра Лазарева која је бољи посао изабрала. Мајка Божија нас својим примјерном учи да будемо помни слушаоци Ријечи Сина Њеног и вјерни извршиоци заповјести Његових.
Мјесто пресвете, пречисте, преблагословене жене међу људима и анђелима припада Дијеви Марији. У сваком правосалвном храму и дому можемо видјети икону Мајке Божије која гледа у свога Младенца Христа представљеног као малог одраслог човјека одликованог зрелошћу дубоког ума. Света Дијева присутна је и у нашим молитвама, неријетко ћемо чути њено име, њој упућену хвалу током Свете Литургије. Свето Писмо о њој говори као о личности чврсте вјере пуне разборитошћу, надахнутој особи пјесничког духа прожетим Св.Писмом, мајци благе нарави, храброј жени којој искушења не могу пољуљати вјеру.
-
Она помно и са страхопоштвањем слуша ријечи анђела благовјеститеља и након кратког разговора са њим разумном вјером изговара реченицу сасења људског рода која гласи – ,,Ево слушкиње Господње – нека ми буде по ријечи твојој!“;
-
У разговору са Јелисаветом, мајком Јована Крститеља, Дијева Марија надахнутим говором велича Господа и хвали Име Његово што ју је удостоји непремашиве радости и благодати;
-
Не ропће што Богомладенца рађа у пећини на јаслама међу пастирима;
-
Одважно се упућује на пут у Египат, штитећи живот свога Сина;
-
На пророчке ријечи Симеона Боговица, да ће јој мач пробости срце, указујући на страдања Сина јој Христа, Дијева смјерно ћути;
-
Када је Христос као даванестогодишњи дјечак, без знања Јосифа и Марије, три дана провео у храму, она Га није прекоријевала него благо упитала: ,,Чедо, што нам тако учини?…тражимо те са болом“;
-
Моли свога Сина да младенцима из Кане Галилејске помогне и отклони срамоту јер им је нестало вина за госте. Христос, на мајчине ријечи, одговара чинећи прво чудо;
-
Свога Сина не напушта ни током страдања, храбро подносећи мучења која је Христос подносио;
-
Вјерујући Христовом обећању, она Га нако Његове смрти помно чека , као и свака мајка повратак сина који је свој долазак чврсто обећао;
-
Све вријеме свога живота, Дијева Марија, ријечи живота, ријечи Христове и ријечи о Христу слагала је и чувала у срцу своме, које иако прободено мачем Христових мука, није престало да памти и да воли цијели људски род.
Свему реченом о Дијеви Марији, учи нас Свето Писмо, прво исписано у њеном срцу па тек онда на пергаменту и папиру, трошним материјалима за разлику од срца које у синфонији са разумом осјећа, памти и воли.
Она вјерује, разумије, слуша, поштује, трпи, воли и прашта, мајка свих и свега. Молимо јој се да нас прихвати у своје наручје и уведе у цаство будућега вијека, амин!
