НОВОСТИ, ФРАНКФУРТ

Спасовдан у Франкфурту

Велики хришћански празник Вазнесења Господњег – Спасовдан, молитвено је прослављен у франкфуртској светињи у шести четвртак по Пасхи, 28. маја 2020. љета Господњег.

У храму Васкрсења Господњег , Светом Литургијом началствовао је протојереј Слободан Тијанић. Вјерни народ молитвено је учествовао у Светој служби Божијој.

На овај велики празник наша Света Црква се молитвено сјећа Вазнесења Господњег на небо Који, пошто се четрдесет дана након Васкрсења јављао ученицима говорећи им о Царству Божијем и пошто им је заповиједио да се не удаљују од Јерусалима него да чекају обећање Светог Духа, подиже своје руке и благослови их и узнесе се на небо.

Бесједа оца Слободана Тијанића:

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Четрдесети дан након Васкрса, Црква слави Вазнесење Господње. Марково Јеванђеље спомиње овај догађај, Лукино Јеванђеље говори детаљније о њему, као и књига Дела апостолских.

Вазнесење Господње је постало засебан празник тек крајем 4 века. Овај догађај пре тога се спомињо током прославе празника Педесетнице или Духова. О слављењу Вазнесења четрдесети дан након Васкрса први пут се говори у Апостолским уредбама, које датирају око 380. године.

Још средином 4. века, мајка цара Константина Великог- равноапостолног Јелена, подигла је храм на Маслинској гори у част Вазнесења. Персијанци су га 614. године уништили. Али данас се на Маслинској гори врши литургија на дан Вазнесења.

Драга браћо и сестре, на дан Вазнесења догодило се нешто што је Христос упозорио првосвештеника Кајафу уочи Свог распећа: Син Човјечји сјешће са десне стране силе Божје (Лк 22:69). И тако се догодило: четрдесет дана након васкрсења Господ се узнео на небо (Марко 16,19).

У овом случају, хришћани разумеју небо као духовни свет у којем Бог вековима живи и о којем је тешко рећи нешто уобичајеним људским језиком, нешто што апостол Павле говори у посланици Коринћанима : ,,…око не виђе, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе.“(1 Кор 2,9).

Једна од најважнијих начела хришћанске вере јесте да је Исус Христос и Бог и човек. Као Бог, Он је увек био присутан у овом небеском свету и као човек је ушао у њега на дан Вазнесења. Живевши живот посве светим и потпуно подређујући Своју људску вољу Божанској, Христос је исправио Адамов грех (Црква га назива ,,Новим Адамом“) и учинио човека достојним да се попне на висину која је незамислива чак и за анђеле.

Јер ми људи склони смо паду, склони да неприордно и недостајнствено повијемо кичму под грехом  иако нам је Творац дараовао праву, као онај блудниу син у Јеванђељу, који је оборен грехом ничице гледао, четвероношке спреман да једе из посуда из коју су јеле свињ,или као несретни Кајин који се узнемири и лице му се промени. Знајући људско срце, видевши какве мисли сазревају у његовој дубини неприступачној људском оку, Бог упозорава Каина против урођеног греха у њему: ,,Нећеш ли бити мио, кад добро чиниш? А кад не чиниш добро, гријех је на вратима. А воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старији.” Шта је даље било са Кајином знамо, његов поглед оборени ка земљи заувек је обележио његово потомство.

Такво природно кретање главе и очију браћо и сестер, попут гледања у небо, није једнако једноставно за све. Човек мучен савешћу савија се много природније до земље, спушта поглед. Небо, каже се у Матејевом Јеванђељу је „престо Божји“ (Матеј 5,34), препознато је чисто и свето. Стога се блудни син, и покајно обрћа речима и каже: „…оче! сагријеших небу и теби…“(Лука 15:18).

А Васкрсење исправља наша савијена леђа. Натеравши нас да подигнемо поглед од радости. Јер док су дани у страдалној недељи били тужни, гледајући на Крст и на њему распетога Христа, сада након Васкрсења и Христових речи: ,,И кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи.” Не треба да будемо тужни, поучени апостолским понашњаем јер су и они били весели кад су се са Маслинске горе, са које се Спаситељ узнео, вратили својој кући, јер и Свето Писмо каже: ,,Кад се Господ узношаше на небо Апостоли му се поклонише и вратише се у Јерусалим са великом радошћу.”

Христос је жив! Христос је изашао као победеник из битке са смрћу! Жив је и обећао је да ће бити с нама до краја века!

Христос се успиње и људи гледају у небо. Погледајте како је то важна слика ако је представимо пред очима. У овом часу нема ништа велико и занимљиво за апостоле на земљи. Све што им је важно јесте где се Христос успиње.

Небо браћо и сестре казује знаке, мудраци су на тамном небу видели Први долазак Христов, а ведро небо изнад Маслинске горе приликом вазнесења најавило је други долазак Христов, и овај празник Вазнесења Господњег постаје празник најаве Другог доласка. Ово је сада главни циљ подизања очију према небу.

Али не заборавите Голготу и Крст. И Исус се, колико се сећамо, приморао да подигне лице ка небу. Крст, успон, Други долазак. Последњег дана сви ће се ови догађаји спојити у једно, јер ће пре славе Христовог појављивања за суђење свету „на небу наступити знак Сина Човечјега (тј. Крст); и тада ће сва земаљска племена туговати и видети Сина Човечјега како долази у небеским облацима снагом и великом славом.“ (Матеј 24:30). Они ће плакати, јер су до сада све време гледали у земљу, све своје радове радили само зарад земље, свој труд мерили су земаљским успехом. Онима који нису заборавили на небо и на Онога који се тамо узнео после Васкрсења, Господ каже: „А кад се почне ово збивати, гледајте и подигните главе своје; јер се приближује избављење ваше.“ (Лука 21:28).

Старозаветна књига пророка Захарије говори о посебном значају Маслинске горе у историји спасења човечанства. На крају времена, када ће Јерусалим опљачкати и срушити безбожници, Господ ће се спустити на Маслинску гору, уништити све противнике народа Израиља (хришћанска традиција овде види симбол Цркве) и завладати читавом земљом: ,,И његова ће стопала бити тога дана на Маслинској гори, која је пре лице Јерусалима на исток; и Маслинска Гора ће се поделити… А Господ Бог мој и сви свеци ће доћи с њим. И биће тог дана: неће бити светла, звезде ће бити уклоњене. Овај дан ће бити једини, познат само Господу: ни дан ни ноћ; само увече ће доћи светлост. И тог дана ће из Јерусалима тећи живе воде… А Господ ће бити цар над свом земљом.“ (Зах. 14,4-9).

Драга браћо и сестре и ми данас стојећи на овом светом месту у светом храму, загледани у ову фреску Вазнесења Господњег можемо да осетимо радост данашњег дана.  Рекао сам да је Христос Бог – Бог живих, Бог који дарује радост живота,  а самим тим и ми смо позвани и призвани да будемо живи у Њему Васкрслом Господу, а и зар се човек не труди и не упире свим силама да продужи овај наш краткотрајни живот, чак и овде у овом распадљивом свиету. Има једна дивна паралела у Светом Писму, а у Светом Писму можете наћи све одговоре и оне који су били и они који ће бити, која потврђује ову моју радосну тезу. Наиме када су жене Мироносице дошле на гроб Христов, затекле су као што знате анђела који им је рекао: ,,Што тражите Живога међу мртвима, није овде него устаде…”  (Лук. 24.5).

Затим на данашњи дан опет анђели у белим хаљинама загледаним апостолима рекли су: ,,Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус Који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што га виђесте да одлази на небо.” (Дел ап. 1.11).

Остаје нам једино да се поклонимо и исправимо као грешници. Исправимо леђа сви, искупљени крвљу Сина Божијега; и да не заборавимо цену откупљења; и кажимо Христу: ,,Дођи, Господе Исусе!“ (Отк 22,20).

Због Његове неизрециве и свеколике љубави браћо и сестре, нужно је дакле, да и наше срце буде пуно оданости према Богу и да је пуно љубави и пожртвовања према ближњем; нужно је, да је наша савест буде чиста од сваког прекора и наша душа да је чиста од сваког порока; нужно је да се ми одликујемо у побожности и искреном вршењу наших хришћанских дужности па ћемо тако живећи увек бити у јединству са нашим Спаситељем и Богом и бити ближи Њему. Тако су живели Св. апостоли па је и Господ увек био са њима, те зато су они могли да распростране хришћанску веру по целоме свету.

Господ нам је већ толико открио, показао нам је своју Божанску милост, више смо просветљени и обдарени знањем него апостоли у тренутку када се Господ удаљио од њих. Господ нам је отворио ум да разумемо Свето Писмо, шаље нам милост Светога Духа и никада нас не напушта. Зато се данас, на дан Вазнесења, морамо посебно захвалити Богу, и за искушења и милост коју нам Он шаље, и милостиви бити једни према другима, заштитити једни друге и у овој невољи пандемије, љубити једни друге, сећати се да је Господ увек са нама, и да ништа не може бити јаче од љубави и милости Светога Духа, и да будемо и останемо уз Цркву и послушни својој Цркви као апостоли који су отишли у Јерусалим и послушали Христа и чекали Духа Утешитеља – Духа Светог, нису роптали, нису били љути на Бога што их је напустио и вазнео се на небо, већ су у радости отишли у Јерусалим и чекали Духа Светог све те дане до Педесетнице, моливши се у радост. И ви браћо и сестре, молите се за своје душе и душе својих ближњих, и свих нас, и да вам овај празник буде на радост и спасење душе и тиела.

Амин.