Veliki hrišćanski praznik Vaznesenja Gospodnjeg – Spasovdan, molitveno je proslavljen u frankfurtskoj svetinji u šesti četvrtak po Pashi, 28. maja 2020. ljeta Gospodnjeg.
U hramu Vaskrsenja Gospodnjeg , Svetom Liturgijom načalstvovao je protojerej Slobodan Tijanić. Vjerni narod molitveno je učestvovao u Svetoj službi Božijoj.
Na ovaj veliki praznik naša Sveta Crkva se molitveno sjeća Vaznesenja Gospodnjeg na nebo Koji, pošto se četrdeset dana nakon Vaskrsenja javljao učenicima govoreći im o Carstvu Božijem i pošto im je zapovijedio da se ne udaljuju od Jerusalima nego da čekaju obećanje Svetog Duha, podiže svoje ruke i blagoslovi ih i uznese se na nebo.
Besjeda oca Slobodana Tijanića:
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha,
Četrdeseti dan nakon Vaskrsa, Crkva slavi Vaznesenje Gospodnje. Markovo Jevanđelje spominje ovaj događaj, Lukino Jevanđelje govori detaljnije o njemu, kao i knjiga Dela apostolskih.
Vaznesenje Gospodnje je postalo zaseban praznik tek krajem 4 veka. Ovaj događaj pre toga se spominjo tokom proslave praznika Pedesetnice ili Duhova. O slavljenju Vaznesenja četrdeseti dan nakon Vaskrsa prvi put se govori u Apostolskim uredbama, koje datiraju oko 380. godine.
Još sredinom 4. veka, majka cara Konstantina Velikog- ravnoapostolnog Jelena, podigla je hram na Maslinskoj gori u čast Vaznesenja. Persijanci su ga 614. godine uništili. Ali danas se na Maslinskoj gori vrši liturgija na dan Vaznesenja.
Draga braćo i sestre, na dan Vaznesenja dogodilo se nešto što je Hristos upozorio prvosveštenika Kajafu uoči Svog raspeća: Sin Čovječji sješće sa desne strane sile Božje (Lk 22:69). I tako se dogodilo: četrdeset dana nakon vaskrsenja Gospod se uzneo na nebo (Marko 16,19).
U ovom slučaju, hrišćani razumeju nebo kao duhovni svet u kojem Bog vekovima živi i o kojem je teško reći nešto uobičajenim ljudskim jezikom, nešto što apostol Pavle govori u poslanici Korinćanima : ,,…oko ne viđe, i uho ne ču, i u srce čovjeku ne dođe, ono pripremi Bog onima koji ga ljube.“(1 Kor 2,9).
Jedna od najvažnijih načela hrišćanske vere jeste da je Isus Hristos i Bog i čovek. Kao Bog, On je uvek bio prisutan u ovom nebeskom svetu i kao čovek je ušao u njega na dan Vaznesenja. Živevši život posve svetim i potpuno podređujući Svoju ljudsku volju Božanskoj, Hristos je ispravio Adamov greh (Crkva ga naziva ,,Novim Adamom“) i učinio čoveka dostojnim da se popne na visinu koja je nezamisliva čak i za anđele.
Jer mi ljudi skloni smo padu, skloni da nepriordno i nedostajnstveno povijemo kičmu pod grehom iako nam je Tvorac daraovao pravu, kao onaj bludniu sin u Jevanđelju, koji je oboren grehom ničice gledao, četveronoške spreman da jede iz posuda iz koju su jele svinj,ili kao nesretni Kajin koji se uznemiri i lice mu se promeni. Znajući ljudsko srce, videvši kakve misli sazrevaju u njegovoj dubini nepristupačnoj ljudskom oku, Bog upozorava Kaina protiv urođenog greha u njemu: ,,Nećeš li biti mio, kad dobro činiš? A kad ne činiš dobro, grijeh je na vratima. A volja je njegova pod tvojom vlašću, i ti si mu stariji.” Šta je dalje bilo sa Kajinom znamo, njegov pogled oboreni ka zemlji zauvek je obeležio njegovo potomstvo.
Takvo prirodno kretanje glave i očiju braćo i sester, poput gledanja u nebo, nije jednako jednostavno za sve. Čovek mučen savešću savija se mnogo prirodnije do zemlje, spušta pogled. Nebo, kaže se u Matejevom Jevanđelju je „presto Božji“ (Matej 5,34), prepoznato je čisto i sveto. Stoga se bludni sin, i pokajno obrća rečima i kaže: „…oče! sagriješih nebu i tebi…“(Luka 15:18).
A Vaskrsenje ispravlja naša savijena leđa. Nateravši nas da podignemo pogled od radosti. Jer dok su dani u stradalnoj nedelji bili tužni, gledajući na Krst i na njemu raspetoga Hrista, sada nakon Vaskrsenja i Hristovih reči: ,,I kad ja budem podignut od zemlje, sve ću privući k sebi.” Ne treba da budemo tužni, poučeni apostolskim ponašnjaem jer su i oni bili veseli kad su se sa Maslinske gore, sa koje se Spasitelj uzneo, vratili svojoj kući, jer i Sveto Pismo kaže: ,,Kad se Gospod uznošaše na nebo Apostoli mu se pokloniše i vratiše se u Jerusalim sa velikom radošću.”
Hristos je živ! Hristos je izašao kao pobedenik iz bitke sa smrću! Živ je i obećao je da će biti s nama do kraja veka!
Hristos se uspinje i ljudi gledaju u nebo. Pogledajte kako je to važna slika ako je predstavimo pred očima. U ovom času nema ništa veliko i zanimljivo za apostole na zemlji. Sve što im je važno jeste gde se Hristos uspinje.
Nebo braćo i sestre kazuje znake, mudraci su na tamnom nebu videli Prvi dolazak Hristov, a vedro nebo iznad Maslinske gore prilikom vaznesenja najavilo je drugi dolazak Hristov, i ovaj praznik Vaznesenja Gospodnjeg postaje praznik najave Drugog dolaska. Ovo je sada glavni cilj podizanja očiju prema nebu.
Ali ne zaboravite Golgotu i Krst. I Isus se, koliko se sećamo, primorao da podigne lice ka nebu. Krst, uspon, Drugi dolazak. Poslednjeg dana svi će se ovi događaji spojiti u jedno, jer će pre slave Hristovog pojavljivanja za suđenje svetu „na nebu nastupiti znak Sina Čovečjega (tj. Krst); i tada će sva zemaljska plemena tugovati i videti Sina Čovečjega kako dolazi u nebeskim oblacima snagom i velikom slavom.“ (Matej 24:30). Oni će plakati, jer su do sada sve vreme gledali u zemlju, sve svoje radove radili samo zarad zemlje, svoj trud merili su zemaljskim uspehom. Onima koji nisu zaboravili na nebo i na Onoga koji se tamo uzneo posle Vaskrsenja, Gospod kaže: „A kad se počne ovo zbivati, gledajte i podignite glave svoje; jer se približuje izbavljenje vaše.“ (Luka 21:28).
Starozavetna knjiga proroka Zaharije govori o posebnom značaju Maslinske gore u istoriji spasenja čovečanstva. Na kraju vremena, kada će Jerusalim opljačkati i srušiti bezbožnici, Gospod će se spustiti na Maslinsku goru, uništiti sve protivnike naroda Izrailja (hrišćanska tradicija ovde vidi simbol Crkve) i zavladati čitavom zemljom: ,,I njegova će stopala biti toga dana na Maslinskoj gori, koja je pre lice Jerusalima na istok; i Maslinska Gora će se podeliti… A Gospod Bog moj i svi sveci će doći s njim. I biće tog dana: neće biti svetla, zvezde će biti uklonjene. Ovaj dan će biti jedini, poznat samo Gospodu: ni dan ni noć; samo uveče će doći svetlost. I tog dana će iz Jerusalima teći žive vode… A Gospod će biti car nad svom zemljom.“ (Zah. 14,4-9).
Draga braćo i sestre i mi danas stojeći na ovom svetom mestu u svetom hramu, zagledani u ovu fresku Vaznesenja Gospodnjeg možemo da osetimo radost današnjeg dana. Rekao sam da je Hristos Bog – Bog živih, Bog koji daruje radost života, a samim tim i mi smo pozvani i prizvani da budemo živi u Njemu Vaskrslom Gospodu, a i zar se čovek ne trudi i ne upire svim silama da produži ovaj naš kratkotrajni život, čak i ovde u ovom raspadljivom svietu. Ima jedna divna paralela u Svetom Pismu, a u Svetom Pismu možete naći sve odgovore i one koji su bili i oni koji će biti, koja potvrđuje ovu moju radosnu tezu. Naime kada su žene Mironosice došle na grob Hristov, zatekle su kao što znate anđela koji im je rekao: ,,Što tražite Živoga među mrtvima, nije ovde nego ustade…” (Luk. 24.5).
Zatim na današnji dan opet anđeli u belim haljinama zagledanim apostolima rekli su: ,,Ljudi Galilejci, što stojite i gledate na nebo? Ovaj Isus Koji se od vas vaznese na nebo, tako će isto doći kao što ga viđeste da odlazi na nebo.” (Del ap. 1.11).
Ostaje nam jedino da se poklonimo i ispravimo kao grešnici. Ispravimo leđa svi, iskupljeni krvlju Sina Božijega; i da ne zaboravimo cenu otkupljenja; i kažimo Hristu: ,,Dođi, Gospode Isuse!“ (Otk 22,20).
Zbog Njegove neizrecive i svekolike ljubavi braćo i sestre, nužno je dakle, da i naše srce bude puno odanosti prema Bogu i da je puno ljubavi i požrtvovanja prema bližnjem; nužno je, da je naša savest bude čista od svakog prekora i naša duša da je čista od svakog poroka; nužno je da se mi odlikujemo u pobožnosti i iskrenom vršenju naših hrišćanskih dužnosti pa ćemo tako živeći uvek biti u jedinstvu sa našim Spasiteljem i Bogom i biti bliži Njemu. Tako su živeli Sv. apostoli pa je i Gospod uvek bio sa njima, te zato su oni mogli da rasprostrane hrišćansku veru po celome svetu.
Gospod nam je već toliko otkrio, pokazao nam je svoju Božansku milost, više smo prosvetljeni i obdareni znanjem nego apostoli u trenutku kada se Gospod udaljio od njih. Gospod nam je otvorio um da razumemo Sveto Pismo, šalje nam milost Svetoga Duha i nikada nas ne napušta. Zato se danas, na dan Vaznesenja, moramo posebno zahvaliti Bogu, i za iskušenja i milost koju nam On šalje, i milostivi biti jedni prema drugima, zaštititi jedni druge i u ovoj nevolji pandemije, ljubiti jedni druge, sećati se da je Gospod uvek sa nama, i da ništa ne može biti jače od ljubavi i milosti Svetoga Duha, i da budemo i ostanemo uz Crkvu i poslušni svojoj Crkvi kao apostoli koji su otišli u Jerusalim i poslušali Hrista i čekali Duha Utešitelja – Duha Svetog, nisu roptali, nisu bili ljuti na Boga što ih je napustio i vazneo se na nebo, već su u radosti otišli u Jerusalim i čekali Duha Svetog sve te dane do Pedesetnice, molivši se u radost. I vi braćo i sestre, molite se za svoje duše i duše svojih bližnjih, i svih nas, i da vam ovaj praznik bude na radost i spasenje duše i tiela.
Amin.