У књизи Постања, уводној књизи светих списа коју јудео-хришћанско Предање и историја називају Светим писмом или Библијом, дивним поетским језиком испричана је прича о стварању свијета. Ријечју и словом забиљежена је откривена истина да цјелокупни космос, жива и нежива бића, имају свој почетак и да их у постојање и живот уводи Бог – Творац.
Већ на првим страницама сазнајемо да Бог ствара човјека, биће које је слично Њему, у чије је постојање утиснута тајанствена и необјашњива искра божанског присуства.
Човјек је, како Свето писмо каже, икона Божија – створење које није само добило дар постојања, него је позвано да буде саучесник и састваралац у дјелу обликовања и чувања свијета. Он је позван да непрестано открива икону Божијег присуства у себи, да развија таленте који су му поклоњени и да се на тај начин мијења, уподобљава и преображава.
На једном мјесту богонадахнути писац биљежи да Бог човјека ствара као мушко и женско и свој опис закључује једном веома значајном реченицом:
„Зато ће оставити човјек оца својега и матер своју, и приљепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело“(Пост. 2,24).
Задржаћемо се на првом дијелу реченице. У ових неколико ријечи утиснута је велика истина о човјеку, која нам открива да је он динамично биће, позвано на непрестано узрастање и сазријевање. Од зачећа и рођења, преко дјетињства и младости, зрелог доба до старости и коначног клонућа, свако људско биће пише своју животну причу. Исписује линију живота која некада напредује право, некада кривуда, понекад скреће уназад или завија у неочекиваном смјеру, али све вријеме не престаје да траје.
И у свакој животној причи, путешествију, постоји неколико кључних тачака, неколико одсудних момената или периода живота које су одлучујући за формирање личности. Један од најважнијих тренутака је када човјек треба да напусти, остави „оца својега и матер своју“.
Када млади човјек досегне одређено животно доба, почиње физички, емотивно и интелектуално да се буди и постаје свјестан својих жеља, циљева и потреба. Креће да сагледава своју улогу у породици, дому и окружењу. У њему се рађа жеља за осамостаљењем и слободним стварањем једног новог односа и заједнице. Да ли ће то бити заједница са, како Писмо каже, „женом својом“, или неки други однос – успостављен кроз образовање, посао или службу – остаје да се види.
Осамостаљивање је веома важан животни корак и израз спремности да се преузме одговорност за сопствени живот. Оно не мора нужно да значи прекид односа са родитељима и породицом, него представља неопходан искорак ка непознатом, одлазак у свијет како бисмо сами открили своје вриједности и слабости, способности и неспособности, таленте и мане, и на крају пронашли одговоре на питања: одакле долазимо и ко смо.
Тек када почнемо да зарађујемо своју кору хљеба, да плаћамо кров над главом, да хранимо сопствену дјецу, истински сазнајемо шта је живот и почињемо да разумијемо своје родитеље, њихов труд и њихову жртву.
Многи од нас присутних су из различитих разлога напустили породични дом и отаџбину. Сигуран сам да је свако од нас проживио тешке тренутке, бројне изазове и искушења у страној земљи. И вјерујем да смо управо кроз искуство немоћи – због непознавања језика, културе, менталитета, због страха да ћемо учинити нешто погрешно – откривали у себи снагу која нам је помагала да не потонемо, да истрајемо и издржимо. Да бисмо се као зрели, породични људи једнога дана вратили у свој крај, обновили родни дом и помогли својим родитељима.
Управо ово искуство може да нам помогне да причу о младом принцу Растку и његовом одласку из родног дома сагледамо из једне другачије перспективе.
Како житије казује, младог принца задивљује долазак светогорских монаха у двор. Њихова појава у њему буди снажну жељу да напусти родитељски дом и крене у откривање тајанственог свијета духовности.
Објективно гледано, Расткова одлука дјелује веома проблематично и неодговорно. Бијег владаревог сина с правом може да се протумачи као породични скандал са озбиљним политичким посљедицама. Одбијање прихватања намијењене му управљачке улоге могло је да угрози углед и ауторитет његовог оца, великог жупана Немање, и да ослаби моћ владарске породице.
Међутим, упркос свим овим легитимним аргументима против Расткове одлуке, даљи ток догађаја открива чудесан преокрет који ће трајно утицати на историју нашег народа.
Младић који напушта свој породични дом, своју земљу и свој језик, који одбацује унапријед испланирану будућност, у страној земљи, страном окружењу и страном језику проналази Истину, смисао и своју праву будућност.
Врло брзо постаје јасно да његов одлазак није био плод младалачког хира, самовоље или наивности, него истински и лични одговор на призив Божији и испуњење оне, у наше биће утиснуте исконске заповијести да, када дође вријеме, напустимо „оца и матер своју“ и кренемо даље – у упознавање себе, другога и Бога.
Млади Немањић у Духу Светоме препознаје Христа и одлучује да Му повјерује и да Га, по сваку цијену, слиједи, јер схвата да другог пута и друге истине нема. У заједници са истинитим и живим Богом он добија нови идентитет: Растко постаје Сава; голобради младић постаје духовник, који касније израста у вјештог дипломату, просветитеља и помиритеља, у првог архиепископа српског народа.
Велике дарове примио је овај свети човјек и архипастир. Препознао их је, умножио и подијелио са својим ближњима и са цијелим својим народом.
Наша обавеза и наше призвање, као хришћана, православних Срба и потомака својих предака, јесте да постанемо духовна чеда Светога Саве. А то значи да се свим срцем својим, свим умом својим и свом снагом својом потрудимо да примимо Духа Истине и Утјехе у себе. Да се ослободимо страха, скучености и заблуда. Да прогледамо духовним очима. Да у својим срцима начинимо мјеста и примимо Христа.
А када смо у заједници са Христом, тада смо и у заједници Живота, Истине и Љубави са свим светима: са светим апостолима, светим оцима и учитељима Цркве, са Светим Савом, Арсенијем, Максимом, Светим Василијем Острошким, Светим Петром Цетињским и са свим другим светитељима и светитељкама.
Тада ћемо и ми, оснажени вјером и искуством, моћи да се одазовемо на позив Божији и испунимо Његову заповијест да, када дође вријеме, оставимо оца и мајку своју и кренемо у живот, на пут спасења.
И без обзира у коју нас земљу животни пут одведе, у ком народу сретнемо и препознамо сродну душу, које језике наша дјеца буду учила – не бојмо се, не бринимо се, нећемо се изгубити. Него заблагодаримо Господу што нам је допустио да кренемо стазом сличном оној којом је ходио наш свети српски архипастир и светитељ.
Диван је Бог у светима својим,
Он даје силу и моћ народу своме.
Благословен Бог!
Амин.
