У другу недељу по Духовима, 04. јула 2021. године у храму Светога Саве у Берлину, богослужио је Његово Преосвештенство, Епископ Диселдорфа и Немачке Господин Григорије. Епископу су саслуживали берлински свештеници протојереј-ставрофор Вељко Гачић, протојереј Радомир Колунџић и ђакон Дејан Ристић из Минхена.
Лепоти богослужења допринело је велелепно певање хора ,,Свети Стефан Дечански“ под руководством Љиљане Шурдиловић.
На јеванђелску перикопу о Исусовом позиву упућеном апостолима беседио је Владика Григорије.
,,Драга браћо и сестре, на први поглед ово Јеванђеље изгледа као једна обична информација да је Исус ишао крај Галилејског језера и тамо срео два брата, Симона званог Петар и Андреја, а потом идући даље срео другу двојицу браће, синове Заведејеве, Јакова и Јована и да их је позвао да иду за Њим. И заиста, то јесте једна информација, али не обична, јер садржи поруку о Богочовјеку Христу, Спаситељу и Створитељу Који нас је надахнуо животом, по ком смо створени као иконе Бога, Који је ради нас постао Један од нас, да би могао са нама да разговара, да нас позове језиком човјека. И гле, сва позвана браћа, на Његов позив оставише своје мреже, свој посао. Они сu били прости рибари. Шта значе ријечи прости рибари? То значи да су били сиромашни, једноставни али не значи да они нису имали капацитете да постану мудраци, философи, апостоли.
Слушајући ову причу морамо да схватимо поруку упућену свима нама, да смо и ми, свако на свом послу, били рибари, професори, љекари, инжењери или било којег посла и струке, позвани да будемо нешто друго и нешто више.
Ови рибари који оставише своје мреже, касније као Његови ученици опет лове рибу на језеру и једне ноћи не уловише ништа. Потом долази Исус и говори уморним ученицима да се врате и баце мреже дубоко. Петар уз негодовање прихвата савјет свога Учитеља, и тај улов бијаше чудесан јер уловише толико мноштво риба да су им мреже почеле пуцати.
Тако бива, браћо и сестре, и у нашим животима, са нашим дјелима и на нашим пословима. Када се трудимо и мучимо без Бога, онда смо као Андреј, Петар, Јован и Јаков прије Господњег позива. Трудимо се, крпимо своје мреже, мучимо се али нам је много тешко да спознамо сврху, циљ и смисао нашег мучења јер смо на површини и још нисмо бацили своје мреже у воду. Зато се ова прича о позиву апостола завршава на један необичан начин ријечим о Исусовим дјелатностима проповједања Јеванђеља о Царству и исцјељивања сваке болести и немоћи у народу. Шта то, браћо и сестре, значи за нас данас, шта је значило за њих тада и шта ће значити за вијекове који долазе? Ако немамо циљ, стремљење ка Царству, ми ћемо да идемо од једне тачке која се зове рођење до тачке која се зове смрт, пут од колијевке до гроба, како је говорио наш чувани пјесник. Али оно што између тога стоји, биће наше болести и немоћи, и ми ћемо све вријеме живјети у борбама са нашим болестима и нашим немоћима. Болести настају из милион разлога али оне настају, прије свега, јер смо створени и то не смијемо заборавити. Као саздана бића морамо живјети у хармонији са самим собом, са људима око себе, са природом, са Богом…“
