21. јуна 2026. године, у недељу трећу по Педесетници, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету Литургију у храму Вазнесења Господњег у Ахену. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: протојереј Младен Јањић, јереј Стефан Марић и јерођакон Василије Старовлах.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства достављамо у целости.
А ко од вас бринући се може придодати расту своме лакат један? И за одело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одену као један од њих. Па када траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одева; а камоли вас, маловерни? (Мт 6, 27–30)
Драга браћо и сестре,
Како то да Бог тако одијева љиљане у пољу, својим промислом одржава природни склад у тајанственој равнотежи, бринући се о трави у пољу, која данас јесте, а сутра није, па све до птица небеских? Ако се о њима брине, пита се Христос у Матејевом јеванђељу (уп. Лк 12, 25–28), какав ли је онда значај човјека који је, уз све то, ипак маловјеран? Бог нам указује највећи значај, али тиме не умањује значај свега створеног. Али човјек је биће бриге; стално се бринемо о томе шта ће сутра бити, шта ћемо јести, пити или обући. Господ нам, обраћајући се управо тој нашој бризи, наводи примјер из кога би требало да закључимо да људска потреба за свим тим што је побројано заузима посебно мјесто у промислу који смо на почетку поменули (уп. Мт 6, 30–33). Господ нам истовремено поручује да се најприје усредсредимо на задобијање Царства Божијег и правде.
За то Царство, које је у Новом Завјету представљено кроз бројне метафоре и параболе, истовремено је речено и да је у нама (уп. Лк 17, 20–21). Могућ је двоструки превод: да је Царство у нама, али и да је међу нама, што нас снажно упућује на то да оно расте у мрежи наших међусобних односа. Ова два читања никако нису супротстављена једно другом; напротив, присуство Царства у нама обиљежено је вјером, надом и љубављу, уз помоћ којих учествујемо у његовом оприсутњењу у нашим међуљудским односима. Када имамо јаку љубав, чврсту наду и непоколебиву вјеру, можемо рећи да свједочимо присуству Царства Божијег овдје и сада. На тај начин већ живимо реалност Царства Божијег.
Када сам био млад свештеник, присуствовао сам сусрету блаженопочившег митрополита Амфилохија, мог тадашњег професора, и једног мудрог човјека који је митрополита тада замолио да му објасни смисао блаженстава (уп. Мт 5, 3–12; Лк 6, 20–23), односно зашто су блажени они који су гладни, омрзнути, оклеветани. Зашто су они блажени, питао се тај мудри човјек, када им нешто недостаје. Митрополит је предложио да ја, његов студент, дам одговор на то тешко питање. Одговор који сам тада дао и мудровање које сам изнио до данас ми, поштено говорећи, нису задовољавајући, иако су том човјеку били прихватљиви. Од тада се стално питам о смислу тих блажених који проносе и најављују ово Царство које нам Господ помиње у Јеванђељу. До данас покушавам да одгонетнем зашто су блажени гладни и жедни правде. Одговор би могао да буде садржан у томе да се за такве велика награда крије на небесима. Ако смо кротки, гладни и жедни правде, сиромашни духом, односно ако не посједујемо све таленте – а нико их од нас у потпуности не посједује – али ако волимо, надамо се, односно вјерујемо, онда ћемо све то добити захваљујући вјери коју помињемо и стално истичемо.
Иако смо сада у потрази за правдом, што је наглашено кроз симбол глади и жеђи, иако смо сиромашни духом – што је и признање сопствене слабости – ипак ћемо једнога дана бити удостојени награде: Господ ће нам надокнадити те недостатке и наградити ревност. Због тога нам и поручује да се не бринемо, да не сабирамо благо тамо гдје га рђа и мољац кваре (уп. Мт 6, 19–20; 12, 33–34), већ да се бринемо о чистоти срца, о свјетлости ока.
Нажалост, ми, браћо и сестре, све радимо обрнуто на овој земљи. Најприје ја. Прво нам је да нешто средимо, да окречимо. Али би ипак требало најприје да завиримо у срце и да видимо имамо ли љубави, наде и вјере. Ако их имамо, онда ће се на тој вјери, нади и љубави изградити наш став према Богу, људима и свијету уопште. Дакле, пут ка оприсутњењу Царства почиње од нас самих, па се тек онда пројављује у нашим међуљудским односима. Све обрнуто осуђено је на рђу и мољца, како нам поручује Писмо.
Господња заповијест да тражимо најприје Царство јесте позив да очврснемо у љубави и нади и да изградимо вјеру. Надамо се да ће Господ надокнадити све наше недостатке, али и да тај процес није само далека будућност, јер Царство није нека далека реалност. Наше признање да нешто не знамо или не умијемо није довољно да аутоматски постанемо мудри, али свијест о томе да треба да радимо на свом, како каже Јеванђеље, сиромаштву духа већ је добар знак. Свијест о недостацима, односно смиреност пред Богом и самим собом, али и Божија помоћ, већ нам много доносе. У томе се састоји наш хришћански живот.
Имајмо у виду да нам се поручује и да будемо милостиви, да будемо чистог срца, да будемо миротворци, али и да смо блажени ако нас осрамоте и клеветају. То је истовремено и тешко и важно. Клеветају нас понекад и најближи. Али имајмо у виду: ако смо на љубави, вјери и нади изградили свој однос према свијету, онда те ране које смо задобили нису тек ране, него истовремено и прозори кроз које улази благодат Божија.
Ако имамо љубав, вјеру и наду, у нашем срцу живи Бог. Знајмо да Бог жели да се настани у нашем срцу; Он га је и створио за заједницу са Њим. Али то неће учинити без наше слободне воље. На вратима нашег срца Бог чека човјеков одговор (уп. Отк 3, 20); на нама је да кажемо: „Дођи, Господе!“ У свјетлости тог сусрета, невоље и бриге добијају другачији контекст.
