„И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима. […] Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима. Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.“ (Лк 6, 31. 35–36)
Чини ми се да нас овај толико важан одломак из Светог јеванђеља води од човјекоцентричности ка теоцентричности. На почетку је правило које нам је блиско и разумљиво: „како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима“ (Лк 6, 31). Христос нас одатле води још даље: „љубите непријатеље своје“, „чините добро“, другим ријечима – дајите не надајући се ничему. На крају нам открива и зашто: јер је Отац наш благ и према незахвалнима и злима (Лк 6, 35). Тако нас Христос учи да у односу према другоме слиједимо примјер милости Оца небескога.
То нам често најтеже пада, јер свако од нас најчешће полази од себе и лако се заокупи сопственим жељама, потребама и интересима. Из такве затворености тешко излазимо сами. Зато нам је потребан Бог – да нас ослободи егоистичности и научи да живимо у љубави и милости.
Колико смо заиста слободни од сопствених интереса најбоље се види у нашем односу према другима: учинио сам ти услугу – дужан си ми. Дао сам ти нешто – очекујем да ми узвратиш. И тако настаје зачарани круг у којем и добро лако постане рачун, а однос међу људима нешто мучно и оптерећујуће.
Данашње јеванђеље из тог круга отвара пут према слободи. Христос каже: „љубите непријатеље своје, и чините добро“ – чините добро и онима који вас не воле. Логика узвраћања ту уступа мјесто љубави која се даје gratis – слободно и бесповратно, без очекивања да нам ишта буде враћено. Христос нас и ријечју и дјелом учи управо таквој љубави. Позвани смо да чинимо добро, свјесни да се и добро може затворити у круг сопственог интереса. Љубав је дјелање и служење у слободи, а таква љубав треба да постане начин и нашег црквеног живота.
Црквени живот захтијева много више од пристојног понашања и лијепих манира. Човјек може бити углађен и понашати се сасвим пристојно, а у себи остати зао, корумпиран и покварен. Као црквени људи позвани смо на љубав која се препознаје у начину на који живимо и односимо се према другима. Ако међу нама људима тражимо примјер такве љубави, најлакше ћемо га наћи у мајци која даје зато што воли, мада знамо да ни свака мајчинска љубав није таква.
Увјерен сам да су најтужнији међу нама они који непрестано мјере колико су дали и колико им је узвраћено, а најсрећнији они који свој дар не претварају у дуг другога. Управо нас ка таквој слободи води Христова ријеч: „Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив“ (Лк 6, 36). У тим ријечима садржан је читав пут који нам Јеванђеље отвара: од онога „како хоћете да вама чине људи“ (Лк 6, 31) до љубави према непријатељу, од узајамности до милости Оца небескога. И управо на том путу учимо како да и сами будемо милостиви као Отац наш.
А тај пут љубави јесте и позив да се отворимо благодати Божјој, како би наша љубав постајала слободна, толико слободна да други човјек остаје наш ближњи и онда када престане да буде добар према нама. Таква љубав тражи и другачији поглед на ближњега. Ако га посматрамо кроз оно што нам је учинио, кроз његове врлине и мане, кроз његову блискост или удаљеност од нас, наша љубав лако остаје везана за те разлике.
Свети Максим Исповједник управо ту иде дубље и говори о људској природи, о ономе што остаје заједничко свима нама. „Савршена љубав не дијели једну и свима заједничку људску природу према различитим особинама појединаца, већ, гледајући на ту једну природу, све људе воли подједнако.“ (Максим Исповједник, Четири стотине глава о љубави, I, 71) Шта то за нас значи? Различити смо као личности, по карактерима, даровима, слабостима и поступцима једних према другима, а свима нам је заједничка иста људска природа. Савршена љубав чува наше разлике и јасно разликује добро од зла, а у свакоме и даље види човјека.
Колико је то тешко, открива се управо пред човјеком који нас не воли, који нас је повриједио или нам учинио зло. И он је човјек, носилац исте људске природе, ма колико његов однос према нама био тежак. Тада у својој пуноћи чујемо Христове ријечи: „љубите непријатеље своје“ (Лк 6, 35). Управо је зато старац Силуан у љубави према непријатељима препознавао знак да благодат Божја дјелује у човјеку. Ту се најјасније показује колико је наша љубав слободна од односа другога према нама, а та нас мисао враћа ријечима Јеванђеља од којих смо пошли: Отац наш „благ је и према незахвалнима и злима“ (Лк 6, 35).
Божја љубав претходи свему што ми чинимо. Он нас је први заволио и из те љубави нас позива да и ми учимо вољети. Зато јеванђелске ријечи које смо данас чули постају питање нашег живота: можемо ли љубити и онога ко нас не воли, можемо ли чинити добро не очекујући да нам буде узвраћено и можемо ли бити милостиви као што је Отац наш милостив? Одговор дајемо начином на који живимо и начином на који се односимо према човјеку који је пред нама. Ту јеванђелска ријеч постаје живот, а љубав коју смо примили од Бога постаје љубав коју дајемо другоме.
