У недељу петнаесту по Педесетници, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије је, по благослову Архиепископа новограчаничко-чикашког и Митрополита средњезападноамеричког г. Лонгина, служио свету архијерејску Литургију у храму Васкрсења Христовог у Чикагу уз саслужење свештенства Храма.
Након прочитаног јеванђелског одељка Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости.
„Учитељу, која је заповест највећа у Закону? А Исус му рече: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе. О овим двема заповиестима виси сав Закон и Пророци.“ (Мт 22,36-40)
„Драга браћо и сестре, како каже Јеванђеље, на овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци. Можда сте више пута у свом животу чули за ове две заповести на којима почива наш живот. Ми смо људи заборавна бића, што чини да је заборав, рецимо тако, наша саставна слабост. Тако заборављамо много тога, а, иако се хришћанима називамо, неретко заборавимо и ове две заповести.
Можда да у тој борби против заборава покушамо са две слике: замислите један штап и нека је горњи део штапа љубав према Богу, док је његов доњи део љубав према ближњему. Тако, ако се жели повезати два краја штапа, односно две заповести, направиће се лук који се потом учврсти конопцем. Сада нам фали само стрела. Те стреле би требало да будемо ми људи, односно они који знају свој циљ – правац свог кретања. А са овим у вези је и тумачење греха, када се то упореди са грчким језиком, као промашаја циља. Тако, ако имамо лук направљен од две најважније заповести и желимо да будемо стреле, пример нам је Стрелац, Син Давидов и Син Божији – Господ наш Исус Христос. Он долази у овај свет како ми више не бисмо машили циљ. Када повежемо две заповести, треба љубављу да молимо да нам буде стрелац. Драга браћо и сестре, имајмо на уму да то не бива без наше слободе и настројења. Долазак до циља нашег живота који је оивичен двема поменутим заповестима је Царство небеско.
Ако вам је, браћо и сестре, ова слика груба, замислите један инструмент, на пример, виолину или гусле; знамо да постоје два краја ових инструмената повезаних струном. Тек повезан од врха до дна струном он може да произведе звук. Али, и у овој ситуацији је важно у чијим је рукама инструмент. И у овом поређењу инструмент је у рукама Божијим, а требало би да ми желимо да смо инструмент, инструмент неизрециве Божије љубави која тражи од нас два краја – две заповести: да волимо Бога и да волимо једни друге. Опет, када постанемо инструмент, важно је да молимо Христа да будемо у Његовим рукама.
Ето, драга браћо и сестре, на шта смо ми позвани, шта нам две заповести говоре, и зашто смо ми данас овде: да будемо стрела која зна куда хита и у чијим је рукама лук. За ово молимо стално речима да једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо. Да будемо инструмент Божије љубави и Његове милости! Боже, дај! Амин!“
