28. јуна 2026. године, у недељу четврту по Педесетници, на дан Пророка Амоса, Светог великомученика кнеза Лазара и Светих српских мученика, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету Литургију у Саборном храму Светог Саве у Диселдорфу.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Небојша Ракић, јереј Александар Секулић и јерођакон Василије Старовлах.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства достављамо у целости.
Драга браћо и сестре,
Рецимо неколико ријечи о два јеванђелска одломка која смо данас читали. Јеванђеље по Јовану, које смо читали прослављајући Светог кнеза Лазара и друге наше мученике, говори нам о томе да ћемо идентитет ученика Господњег стећи имајући међусобну љубав, а да ће нас, управо због те љубави, гонити свијет (уп. Јн 15, 17сс). Истовремено, Господ нам поручује да се не плашимо, јер је и Он био гоњен (уп. Јн 15, 20). Под свијетом се најприје подразумијева мрежа односа у којој доминирају језик моћи и борба за власт. Али позвани смо да међу нама не буде тако (уп. Мт 20, 26–27; Мк 10, 43–44). Онај ко би хтио да буде први треба да буде посљедњи, односно да свима служи.
Недјељно јеванђеље које смо данас чули тематски се надовезује на ово што смо рекли о свијету. У лику римског капетана – дакле, у синониму оног доба за прерогативе моћи и власти – као да свијет прилази Христу. Он долази пред „једног“ јеврејског учитеља, не знајући ништа о томе да говори са Христом, Сином Божијим (уп. Лк 7, 1–10). Он у Христу види некога ко проповиједа и може да исцијели. Капетан пред Христа износи молбу за исцјељење свог слуге (уп. Мт 8, 5–10). На Господње ријечи да ће доћи и исцијелити слугу, капетан римске војске одговара да није достојан да Христос дође под његов кров, да је довољна Христова ријеч да слуга буде исцијељен, те да и сам има људе над којима је постављен и којима може да нареди када је потребно (уп. Мт 8, 6–9). Христос се задивио ставу капетана и рекао: „Заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вјере не нађох“ (Мт 8, 10).
На примјеру капетана видимо оно што смо говорили о свијету: он под собом има људе којима може да нареди – то је свијет моћи и власти – али истовремено види да болест слуге кога је волио превазилази његове моћи, макар он био и капетан римске војске. Због тога се он смирује до крајње мјере, вјерујући да односи моћи и власти не уређују људски живот у потпуности. Као да је на трагу истине да љубав, која га је покренула да моли за оздрављење слуге, сада тог истог слугу може и да исцијели. То Христос и потврђује исцјељујући слугу (уп. Мт 8, 13).
Христос додаје да ће многи са истока и запада сјести за трпезу са Авраамом, Исаком и Јаковом, али и да ће синови Царства, односно Израиљци, бити прогнани у таму најдубљу (уп. Мт 8, 11–12), то јест да неће препознати ту истину о љубави која треба да уређује наше међусобне односе. Посебно је важно да то разумијемо данас, када славимо Видовдан, и да разумијемо у чему је тајна тог празника. Кнез Лазар се управо одлучио за Христов свијет или, поетичније, умјесто за царство земаљско, опредијелио се за небеско царство. Опредијелио се за простор у коме царује љубав.
У лику смиреног капетана из Јеванђеља можемо препознати кнеза Лазара који, истина је, има власт над једном облашћу, има војску и слуге, иметак и оружје, те би можда могао и да се договори са империјом, да јој послужи, али он ипак говори: „Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека.“ Земаљско је пролазно царство. Капетан, па и кнез кога данас славимо, увиђа пролазност тог земаљског царства. Капетанов слуга умире, а он не може да му помогне. Вођен свијешћу да исцјељење превазилази његове моћи, овај капетан долази пред Христа. Он сада више нема могућност ни да нареди слуги, нити има моћ да му помогне. Из тога се црпи етика небеског: моћ и власт, како видимо из примјера капетана, не могу оно што љубав може, а то је да исцјељује.
Али сами често не увиђамо значај онога што нам је дато и не радимо довољно на свом хришћанском идентитету, идентитету који би требало да почива на међусобној љубави. Умјесто тога, учествујемо у трци моћи, надмећемо се у богатству, грабимо част и власт. Ипак, не заборавимо да је све то овај свијет који болује, који се мучи и који умире. А када љубимо једни друге – дакле, када је ријеч о фундаменталном ставу према другом човјеку – онда нема мјеста надметању у квалитетима који су обиљежје овога свијета. Важно је да границе Цркве, ако тако можемо да кажемо, поистовјећујемо са односима који би требало да буду суштински другачији од оних који владају у свијету. Те односе треба да краси међусобна љубав. Овдје стојимо пред лицем Христовим и тражимо помоћ. Молимо се једни за друге и за себе.
У Христовим ријечима да ће доћи код капетана, рецимо, у његов дом, треба да препознамо да се Христос обраћа и нама и да намјерава да закорачи у наше срце. Иако нисмо достојни, као што и капетан рече, Божија љубав превазилази све то и Он чека да се усели у наше срце. Он је срце и створио како би било Њему дом. Такав Бог љубави истовремено нам је даровао и слободу да на тај позив одговоримо и одрично. То, нажалост, чинимо увијек када, умјесто Господа, у своје срце примамо све оно што је земаљско, а ту спадају и бриге о јелу и одијелу. Када се Господ настани у нашем срцу, онда те ствари постају секундарне и много лакше рјешиве. Немојмо мислити да је то лако: између свакодневног опредјељења за два царства налази се вјера, иста она која је покренула капетана да моли Христа за исцјељење свог слуге.
Капетаново понашање излази из оквира дозвољеног у тадашњем добу. Он као да чини ексцес, јер такво понашање није било прихватљиво за члана тадашњег естаблишмента, коме је он свакако припадао. То нам је чак и интуитивно јасно: капетан римске војске иде да моли јеврејског учитеља за оздрављење свог слуге. Објаснимо то врло пластично: све то капетан занемарује јер воли свог слугу.
И ми смо исто тако позвани да волимо свог слугу. А ако бисте ме питали ко је то, јер ми нисмо римски капетани, одговорио бих вам да треба да заволимо себе, али не егоистично, како бисмо одмах могли да помислимо, већ тако да пред Христа изнесемо молбу да нас спасе. Попут одговора капетану, Он ће и нама рећи само да Га пустимо у своје срце. Наше срце ће се на тај начин преобразити, односно ми ћемо се преобразити, јер из срца све извире. Томе нас, драга браћо и сестре, учи данашње Јеванђеље.
Покажимо, драга браћо и сестре, да смо насљедници Светога кнеза Лазара по томе што ћемо и ми бити опредијељени за царство небеско, односно за правду, љубав и жртву. Радујмо се прилици која нам се данас указала да се научимо етици небеског из Јеванђеља, примјеру Светог кнеза Лазара, али и радосној вијести да Господ жели да се насели у наше срце. Амин!
