У недељу, 7. јула 2024. године, на празник Рођења светог Јована Претече и Крститељ, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве у Диселдорфу уз саслужење свештенства Епархије.
Након прочитаног јеванђелског одељка Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости:
,,Драга браћо и сестре,
Данас славимо један рођендан – рођендан светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господа нашег Исуса Христа. Име Јован значи „онај који је Богу мио“, те када бисмо хтели да саберемо све речи о светитељу кога славимо, могли бисмо само рећи његово име.
Чули сте, браћо и сестре, да је написано како је Бог учинио милост старим бездетним људима, Захарију и Јелисавети. Док сам слушао Јеванђеље, сетио сам се речи из Књиге проповедника где се пита да ли се може објаснити како настају кости у утроби жене (Проп 11,5), односно како се ствара нови човек, и каква је то тајна. Дубоко верујем, браћо и сестре, да је то тајна Божије љубави која се излива на нас људе. На Захарију и Јелисавету се излила та милост у изобиљу: наиме, добили су дете када су сви већ мислили да је то немогуће. То дете је, мало је рећи, необично, не дете Захарија и Јелисавете, већ Божије дете, Божији човек – Јован. Као што смо сви смо ми Божији људи. Како се каже у данашњем одељку, њему се даде да „ходи у сили Илијиној“, да најављује спасење и Спаситеља.
Драга браћо и сестре, свети Јован Крститељ постао је славан у најдубљем смислу те речи: док је он проповедао у пустињи на Јордану, долазили су људи из Јерусалима, целе Јудеје и свих крајева око реке Јордан (уп. Мт 3,6). Сви они су долазили да га виде и чују његову реч. Али, оно што треба да научимо од њега, Јован се није никада преузносио, нити својим моћима нити својом славом нити својим подвигом који је био највећи могући – живео је у пустињи и хранио се биљем и скакавцима, обучен у камиљу длаку и опасан кожним појасом. Обично се такви људи славе и величају јер се други диве њиховој жртви и одрицању што, свакако, јесте за поштовање, али Јован нас ипак учи нечему другом, нама неопходном за спасење. Он нас учи да увек стављамо Бога испред себе, али не само Бога, већ и другога човека, сазнавајући тако и какав је Бог, али и ми као људи. То се провлачи кроз целокупан његов живот, браћо и сестре.
Када је био на врхунцу своје славе, тако да кажемо, Јовану долази Господ да се крсти: у том тренутку Господ никоме није познат или, ако хоћете, он је потпуно анониман. Но Јован, видевши Га, препознаје Га као јагње Божије које узима грехе света, обраћајући му се речима да не треба он Њега да крсти јер он [Јован] није достојан ни да одреши ремена на обући Исусовој (уп. Лк 3,16).
Браћо и сестре, овде долазимо до онога што би могло да буде нама на спасење: да другога увек видимо важнијим од себе и једино тако ћемо ми постати важни. Како каже један мудри човек, ако се трудимо свим силама да се допаднемо двема хиљада људи, можемо да живимо и две хиљаде година, нећемо им се допасти. Али, ако ставимо, наставља он, једног човека изнад себе који је поред нас, допашћемо се десетинама хиљада. Ако ставимо другога човека да буде изнад нас, ма ко да смо ми, без обира на то које смо школе завршили, ма какво да знање имамо, ма какво занимање или снагу, било физичку или духовну, мудрост, ставимо другога изнад себе и постаћемо велики. Томе нас учи живот онога који носи име Јован и чији рођендан данас славимо.
Овај дан нас учи још и томе, браћо и сестре, да схватимо да је наше рођење и постојање овде, у овоме свету, послање, да смо сви послани да будемо оно што је био Јован – да будемо проповедници славе Божије. А то постајемо када један другога гледамо као онога у коме обитава Бог, као икону Божију. Када видимо један другога треба да поступимо као Јован, и да кажемо да нисмо достојни ни да одрешимо ремена на обући брата свога који је са нама сваки дан, који ради са нама, који једе са нама, који се са нама дружи или са нама живи. Међутим, ми радимо сасвим нешто супротно: ми читав свој живот потрошимо како бисмо се показали већима, бољима, паметнијима, да смо јачи, бржи, лепши, богатији од брата свога. То је пакао нашега живота. Рај, пак, нашега живота је смирење пред другим човеком. Да је свог ближњег видимо као већег од себе, да у њему обитава Бог. Једино тако ћемо и ми бити виђени као људи у којима обитава Бог.
Нека нас данас, у овај дан када славимо његово рођење, свети Јован усмери и научи! Његовим светим молитвама да нас помилује Бог! Амин!“
Данас славимо један рођендан – рођендан светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господа нашег Исуса Христа. Име Јован значи „онај који је Богу мио“, те када бисмо хтели да саберемо све речи о светитељу кога славимо, могли бисмо само рећи његово име.
Чули сте, браћо и сестре, да је написано како је Бог учинио милост старим бездетним људима, Захарију и Јелисавети. Док сам слушао Јеванђеље, сетио сам се речи из Књиге проповедника где се пита да ли се може објаснити како настају кости у утроби жене (Проп 11,5), односно како се ствара нови човек, и каква је то тајна. Дубоко верујем, браћо и сестре, да је то тајна Божије љубави која се излива на нас људе. На Захарију и Јелисавету се излила та милост у изобиљу: наиме, добили су дете када су сви већ мислили да је то немогуће. То дете је, мало је рећи, необично, не дете Захарија и Јелисавете, већ Божије дете, Божији човек – Јован. Као што смо сви смо ми Божији људи. Како се каже у данашњем одељку, њему се даде да „ходи у сили Илијиној“, да најављује спасење и Спаситеља.
Драга браћо и сестре, свети Јован Крститељ постао је славан у најдубљем смислу те речи: док је он проповедао у пустињи на Јордану, долазили су људи из Јерусалима, целе Јудеје и свих крајева око реке Јордан (уп. Мт 3,6). Сви они су долазили да га виде и чују његову реч. Али, оно што треба да научимо од њега, Јован се није никада преузносио, нити својим моћима нити својом славом нити својим подвигом који је био највећи могући – живео је у пустињи и хранио се биљем и скакавцима, обучен у камиљу длаку и опасан кожним појасом. Обично се такви људи славе и величају јер се други диве њиховој жртви и одрицању што, свакако, јесте за поштовање, али Јован нас ипак учи нечему другом, нама неопходном за спасење. Он нас учи да увек стављамо Бога испред себе, али не само Бога, већ и другога човека, сазнавајући тако и какав је Бог, али и ми као људи. То се провлачи кроз целокупан његов живот, браћо и сестре.
Када је био на врхунцу своје славе, тако да кажемо, Јовану долази Господ да се крсти: у том тренутку Господ никоме није познат или, ако хоћете, он је потпуно анониман. Но Јован, видевши Га, препознаје Га као јагње Божије које узима грехе света, обраћајући му се речима да не треба он Њега да крсти јер он [Јован] није достојан ни да одреши ремена на обући Исусовој (уп. Лк 3,16).
Браћо и сестре, овде долазимо до онога што би могло да буде нама на спасење: да другога увек видимо важнијим од себе и једино тако ћемо ми постати важни. Како каже један мудри човек, ако се трудимо свим силама да се допаднемо двема хиљада људи, можемо да живимо и две хиљаде година, нећемо им се допасти. Али, ако ставимо, наставља он, једног човека изнад себе који је поред нас, допашћемо се десетинама хиљада. Ако ставимо другога човека да буде изнад нас, ма ко да смо ми, без обира на то које смо школе завршили, ма какво да знање имамо, ма какво занимање или снагу, било физичку или духовну, мудрост, ставимо другога изнад себе и постаћемо велики. Томе нас учи живот онога који носи име Јован и чији рођендан данас славимо.
Овај дан нас учи још и томе, браћо и сестре, да схватимо да је наше рођење и постојање овде, у овоме свету, послање, да смо сви послани да будемо оно што је био Јован – да будемо проповедници славе Божије. А то постајемо када један другога гледамо као онога у коме обитава Бог, као икону Божију. Када видимо један другога треба да поступимо као Јован, и да кажемо да нисмо достојни ни да одрешимо ремена на обући брата свога који је са нама сваки дан, који ради са нама, који једе са нама, који се са нама дружи или са нама живи. Међутим, ми радимо сасвим нешто супротно: ми читав свој живот потрошимо како бисмо се показали већима, бољима, паметнијима, да смо јачи, бржи, лепши, богатији од брата свога. То је пакао нашега живота. Рај, пак, нашега живота је смирење пред другим човеком. Да је свог ближњег видимо као већег од себе, да у њему обитава Бог. Једино тако ћемо и ми бити виђени као људи у којима обитава Бог.
Нека нас данас, у овај дан када славимо његово рођење, свети Јован усмери и научи! Његовим светим молитвама да нас помилује Бог! Амин!“
