U nedelju, 7. jula 2024. godine, na praznik Rođenja svetog Jovana Preteče i Krstitelj, Njegovo Visokopreosveštenstvo Arhiepiskop diseldorfsko-berlinski i Mitropolit nemački g. Grigorije služio je svetu arhijerejsku Liturgiju u hramu Svetog Save u Diseldorfu uz sasluženje sveštenstva Eparhije.
Nakon pročitanog jevanđelskog odeljka Mitropolit Grigorije se obratio prisutnima. Besedu Njegovog Visokopreosveštenstva donosimo u celosti:
,,Draga braćo i sestre,
Danas slavimo jedan rođendan – rođendan svetog Jovana Proroka, Preteče i Krstitelja Gospoda našeg Isusa Hrista. Ime Jovan znači „onaj koji je Bogu mio“, te kada bismo hteli da saberemo sve reči o svetitelju koga slavimo, mogli bismo samo reći njegovo ime.
Čuli ste, braćo i sestre, da je napisano kako je Bog učinio milost starim bezdetnim ljudima, Zahariju i Jelisaveti. Dok sam slušao Jevanđelje, setio sam se reči iz Knjige propovednika gde se pita da li se može objasniti kako nastaju kosti u utrobi žene (Prop 11,5), odnosno kako se stvara novi čovek, i kakva je to tajna. Duboko verujem, braćo i sestre, da je to tajna Božije ljubavi koja se izliva na nas ljude. Na Zahariju i Jelisavetu se izlila ta milost u izobilju: naime, dobili su dete kada su svi već mislili da je to nemoguće. To dete je, malo je reći, neobično, ne dete Zaharija i Jelisavete, već Božije dete, Božiji čovek – Jovan. Kao što smo svi smo mi Božiji ljudi. Kako se kaže u današnjem odeljku, njemu se dade da „hodi u sili Ilijinoj“, da najavljuje spasenje i Spasitelja.
Draga braćo i sestre, sveti Jovan Krstitelj postao je slavan u najdubljem smislu te reči: dok je on propovedao u pustinji na Jordanu, dolazili su ljudi iz Jerusalima, cele Judeje i svih krajeva oko reke Jordan (up. Mt 3,6). Svi oni su dolazili da ga vide i čuju njegovu reč. Ali, ono što treba da naučimo od njega, Jovan se nije nikada preuznosio, niti svojim moćima niti svojom slavom niti svojim podvigom koji je bio najveći mogući – živeo je u pustinji i hranio se biljem i skakavcima, obučen u kamilju dlaku i opasan kožnim pojasom. Obično se takvi ljudi slave i veličaju jer se drugi dive njihovoj žrtvi i odricanju što, svakako, jeste za poštovanje, ali Jovan nas ipak uči nečemu drugom, nama neophodnom za spasenje. On nas uči da uvek stavljamo Boga ispred sebe, ali ne samo Boga, već i drugoga čoveka, saznavajući tako i kakav je Bog, ali i mi kao ljudi. To se provlači kroz celokupan njegov život, braćo i sestre.
Kada je bio na vrhuncu svoje slave, tako da kažemo, Jovanu dolazi Gospod da se krsti: u tom trenutku Gospod nikome nije poznat ili, ako hoćete, on je potpuno anoniman. No Jovan, videvši Ga, prepoznaje Ga kao jagnje Božije koje uzima grehe sveta, obraćajući mu se rečima da ne treba on Njega da krsti jer on [Jovan] nije dostojan ni da odreši remena na obući Isusovoj (up. Lk 3,16).
Braćo i sestre, ovde dolazimo do onoga što bi moglo da bude nama na spasenje: da drugoga uvek vidimo važnijim od sebe i jedino tako ćemo mi postati važni. Kako kaže jedan mudri čovek, ako se trudimo svim silama da se dopadnemo dvema hiljada ljudi, možemo da živimo i dve hiljade godina, nećemo im se dopasti. Ali, ako stavimo, nastavlja on, jednog čoveka iznad sebe koji je pored nas, dopašćemo se desetinama hiljada. Ako stavimo drugoga čoveka da bude iznad nas, ma ko da smo mi, bez obira na to koje smo škole završili, ma kakvo da znanje imamo, ma kakvo zanimanje ili snagu, bilo fizičku ili duhovnu, mudrost, stavimo drugoga iznad sebe i postaćemo veliki. Tome nas uči život onoga koji nosi ime Jovan i čiji rođendan danas slavimo.
Ovaj dan nas uči još i tome, braćo i sestre, da shvatimo da je naše rođenje i postojanje ovde, u ovome svetu, poslanje, da smo svi poslani da budemo ono što je bio Jovan – da budemo propovednici slave Božije. A to postajemo kada jedan drugoga gledamo kao onoga u kome obitava Bog, kao ikonu Božiju. Kada vidimo jedan drugoga treba da postupimo kao Jovan, i da kažemo da nismo dostojni ni da odrešimo remena na obući brata svoga koji je sa nama svaki dan, koji radi sa nama, koji jede sa nama, koji se sa nama druži ili sa nama živi. Međutim, mi radimo sasvim nešto suprotno: mi čitav svoj život potrošimo kako bismo se pokazali većima, boljima, pametnijima, da smo jači, brži, lepši, bogatiji od brata svoga. To je pakao našega života. Raj, pak, našega života je smirenje pred drugim čovekom. Da je svog bližnjeg vidimo kao većeg od sebe, da u njemu obitava Bog. Jedino tako ćemo i mi biti viđeni kao ljudi u kojima obitava Bog.
Neka nas danas, u ovaj dan kada slavimo njegovo rođenje, sveti Jovan usmeri i nauči! Njegovim svetim molitvama da nas pomiluje Bog! Amin!“
Danas slavimo jedan rođendan – rođendan svetog Jovana Proroka, Preteče i Krstitelja Gospoda našeg Isusa Hrista. Ime Jovan znači „onaj koji je Bogu mio“, te kada bismo hteli da saberemo sve reči o svetitelju koga slavimo, mogli bismo samo reći njegovo ime.
Čuli ste, braćo i sestre, da je napisano kako je Bog učinio milost starim bezdetnim ljudima, Zahariju i Jelisaveti. Dok sam slušao Jevanđelje, setio sam se reči iz Knjige propovednika gde se pita da li se može objasniti kako nastaju kosti u utrobi žene (Prop 11,5), odnosno kako se stvara novi čovek, i kakva je to tajna. Duboko verujem, braćo i sestre, da je to tajna Božije ljubavi koja se izliva na nas ljude. Na Zahariju i Jelisavetu se izlila ta milost u izobilju: naime, dobili su dete kada su svi već mislili da je to nemoguće. To dete je, malo je reći, neobično, ne dete Zaharija i Jelisavete, već Božije dete, Božiji čovek – Jovan. Kao što smo svi smo mi Božiji ljudi. Kako se kaže u današnjem odeljku, njemu se dade da „hodi u sili Ilijinoj“, da najavljuje spasenje i Spasitelja.
Draga braćo i sestre, sveti Jovan Krstitelj postao je slavan u najdubljem smislu te reči: dok je on propovedao u pustinji na Jordanu, dolazili su ljudi iz Jerusalima, cele Judeje i svih krajeva oko reke Jordan (up. Mt 3,6). Svi oni su dolazili da ga vide i čuju njegovu reč. Ali, ono što treba da naučimo od njega, Jovan se nije nikada preuznosio, niti svojim moćima niti svojom slavom niti svojim podvigom koji je bio najveći mogući – živeo je u pustinji i hranio se biljem i skakavcima, obučen u kamilju dlaku i opasan kožnim pojasom. Obično se takvi ljudi slave i veličaju jer se drugi dive njihovoj žrtvi i odricanju što, svakako, jeste za poštovanje, ali Jovan nas ipak uči nečemu drugom, nama neophodnom za spasenje. On nas uči da uvek stavljamo Boga ispred sebe, ali ne samo Boga, već i drugoga čoveka, saznavajući tako i kakav je Bog, ali i mi kao ljudi. To se provlači kroz celokupan njegov život, braćo i sestre.
Kada je bio na vrhuncu svoje slave, tako da kažemo, Jovanu dolazi Gospod da se krsti: u tom trenutku Gospod nikome nije poznat ili, ako hoćete, on je potpuno anoniman. No Jovan, videvši Ga, prepoznaje Ga kao jagnje Božije koje uzima grehe sveta, obraćajući mu se rečima da ne treba on Njega da krsti jer on [Jovan] nije dostojan ni da odreši remena na obući Isusovoj (up. Lk 3,16).
Braćo i sestre, ovde dolazimo do onoga što bi moglo da bude nama na spasenje: da drugoga uvek vidimo važnijim od sebe i jedino tako ćemo mi postati važni. Kako kaže jedan mudri čovek, ako se trudimo svim silama da se dopadnemo dvema hiljada ljudi, možemo da živimo i dve hiljade godina, nećemo im se dopasti. Ali, ako stavimo, nastavlja on, jednog čoveka iznad sebe koji je pored nas, dopašćemo se desetinama hiljada. Ako stavimo drugoga čoveka da bude iznad nas, ma ko da smo mi, bez obira na to koje smo škole završili, ma kakvo da znanje imamo, ma kakvo zanimanje ili snagu, bilo fizičku ili duhovnu, mudrost, stavimo drugoga iznad sebe i postaćemo veliki. Tome nas uči život onoga koji nosi ime Jovan i čiji rođendan danas slavimo.
Ovaj dan nas uči još i tome, braćo i sestre, da shvatimo da je naše rođenje i postojanje ovde, u ovome svetu, poslanje, da smo svi poslani da budemo ono što je bio Jovan – da budemo propovednici slave Božije. A to postajemo kada jedan drugoga gledamo kao onoga u kome obitava Bog, kao ikonu Božiju. Kada vidimo jedan drugoga treba da postupimo kao Jovan, i da kažemo da nismo dostojni ni da odrešimo remena na obući brata svoga koji je sa nama svaki dan, koji radi sa nama, koji jede sa nama, koji se sa nama druži ili sa nama živi. Međutim, mi radimo sasvim nešto suprotno: mi čitav svoj život potrošimo kako bismo se pokazali većima, boljima, pametnijima, da smo jači, brži, lepši, bogatiji od brata svoga. To je pakao našega života. Raj, pak, našega života je smirenje pred drugim čovekom. Da je svog bližnjeg vidimo kao većeg od sebe, da u njemu obitava Bog. Jedino tako ćemo i mi biti viđeni kao ljudi u kojima obitava Bog.
Neka nas danas, u ovaj dan kada slavimo njegovo rođenje, sveti Jovan usmeri i nauči! Njegovim svetim molitvama da nas pomiluje Bog! Amin!“
