У недељу седму по Педесетници, 11. августа 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ хумски г. Јован, викар Митрополита немачког, служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Диселдорфу уз саслужење јереја Саше Врачевића и јерођакона Василија Старовлаха.
Након прочитаног јеванђелског одељка, Епсикоп Јован се обратио присутнима. Беседу Његовог Преосвештенства доносимо у целости:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Драга браћо и сестре, и данас смо се сабрали на литургију, на тајну која се даје изабранима, онима којима је дата благодат Светог Духа. Ми се у ту тајну изнова посвећујемо, долазећи увек са надом да ћемо се, гладни и жедни, овде нахранити од хране од које се не умире, хране вечнога живота – Господњим телом и крвљу. Будући да долазимо из света који у злу лежи (уп. Јн 5,19), ми знамо да нисмо умивени, како каже молитва Канона пред причешће, да немамо одећу свечану, свадбарску, како бисмо стали пред ову свету трпезу. Али, опет, Господ сваки пут својим снисхођењем чини све како би нас укрепио за ову свету тајну тела и крви своје. Због тога нам се Црквом дају свештене молитве које увек подразумевају заједницу јер спасење није првенствено спасење појединца већ заједнице сабране око божанских дарова. Нама се једнима кроз друге и преко других открива истина будућег царства Божијег. Господ нам је дао, дакле, свезу љубави – благодаћу Духа Светога – да ми који смо расејани мислима у свету, овде, ипак, једним устима и једним срцем изражавамо божанску вољу (Јн 17,21), а да наше постојање буде охристовљено. У овој свадби Женика на којој се окупљамо Дух Свети силази на дарове које смо предложили у виду заједничког приноса. Речима литургијске молитве, ми се молимо да Дух Свети сиђе на нас и на предложене дарове. Тако, причешћујући се у свези божанске љубави постајемо једно тело Господње.
Господ нам даје читања из Писма, али имајмо на уму да се тајна божанског откривења са литургијским покретима Цркве изнова открива. Речи Писма се обраћају нама јер су божанске речи из вечности; то су непролазне речи које нам Господ говори из будућег царства Божијег. Господ жели да те речи буду објављени свим људима до крајева васељене. У данашњим речима апостола Павла чули смо како је неопходно да једни другима снисходимо, без расправљања и препирања. Но, дешава се да ми понекад нисмо у стању да препознамо да имамо проблем или о коме је проблему је реч.
Требало би, драга браћо и сестре, да замолимо Бога попут слепих о којима нам говори данашње Јеванђеље. Можемо рећи да смо сви до коначног Господњег дана (уп. Јл 2) слепи без обзира на наше чуло којим распознајемо физички свет. Како каже апостол Павле, видимо као у огледалу, као у загонетки (уп. 1 Кор 13,12). Нама је јасна ова пројава царства Божијег, али није као светима, међу којима је и свети Калиник кога данас прослављамо. Свети Калиник и остали свети нису имали двоумљења да ли да положе свој живот за Бога. Ипак, ми смо често у ситуацији – с обзиром на слепило о коме смо нешто рекли – да не можемо ни да проговоримо Господу, да смо попут бесомучника који не владају својим умом и срцем, попут бесомучника који не могу да се обрати Господу да их исцели, али ту нам помаже посредништво Богородице и свих светих, али свакако и помоћ коју једни другима указујемо. Изузетно је важно да онда када видимо да је неко у било каквој невољи, било телесној, душевној, духовној, да се усрдно молимо за те људе, прихватајући мане других као сопствене. Ако тако будемо чинили, следоваћемо Христов пример молитве Оцу за људе који га распињу. На тај начин постајемо сасуди Светога Духа, те ћемо онда моћи да приђемо смиреног срца светој Господњој трпези, кајући се, не само за своје, већ и за грехе дргугих, а да бисмо искусили како је добар Господ и колико је животворна Његова крв. Моћи ћемо да исксутвујемо како наше срце, крв, полако мења ритам, не куцајући по ритму овога света, већ је охристовљено. Да наш ум више не прима и не прихвата мисли од овога света, већ Господњу вољу. Тада ће љубав расти и у нашим срцима, а кроз нас и у овоме свету. Због тога нас је Господ створио. Амин!“
