17. новембра 2024. године, у недељу двадесет и прву по Педесетници, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Диселдорфу уз саслужење свештенства Светосавског храма.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит немачки Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости.
„Драга браћо и сестре, Јеванђеље које се данас читало чули смо више пута, причу о сејачу и семену (Лк 8,5-15), али оно је једно од ретких одломака које сам Христос тумачи на питање својих ученика. Прича је увек тајанствена, увек потребује тумачење, па чак и ученицима за које је речено да им је дато да знају тајне Царства (уп. Мт 13,11).
Христос говори о томе зашто семе није успело да донесе плода. Једно је пало поред пута, погажено је, птице су га позобале; опет, друго паде на камен, те није могло да ухвати корен, односно није имало влаге, док треће паде на добру земљу и, како каже Господ, донесе строструки плод. Можемо рећи да је срце човеково добра земља и та аналогија се често појављује у Светом писму. Опет, чујемо у Писму и Господње прекоре за окорелост срца. Често и ми чујемо у свакодневном говору да је неко срца каменог, да није осетљив, или да је неко меканог срца, да је добар. Врло је важно да, у духу данашњег Јеванђеља, имамо у виду да наше срце може да буде отврдло и окорело, али и да може да буде и плодна земља која вишеструко приноси. Мишљења сам, драга браћо и сестре, да је наше срце окамењено када смо неосетљиви за другог човека, када немамо осећај да је други поред нас толико важан, да га волимо и да се са њим саосећамо. Уколико пак волимо и саосећамо, можемо рећи да је наше срце топло. Занемрујући онога поред себе, па чак и ствари и биљке, наше срце бива све окорелије и каменије, пустије, неспособно да прими реч Божију јер је Господ заповедио да љубимо једни други као што Он љуби нас, односно да љубимо једни друге као самога Бога.
Зато је важно да што чешће гледамо у своје срце. Срце треба да одобровољимо молитвом која није лак лек, али којом молимо Сејача семена да посеје реч Божију у наше срце. Кроз молитву се увек подсећамо да је наше постојање двосмерно: оно је вертикално по љубави према Богу и хоризонтално по љубави према ближњима. Увек се учимо кроз молитву да није могуће волети Бога, а да мрзимо ближње, али и учимо и да онај ко каже да воли ближње, а мрзи Бога, да је лажа (уп. 1Јн 4,20). На овај начин се, драга браћо и сестре, наше срце једино може отоплити; оно ће се – када ми друге људе гледамо са ниподаштавањем – претварати у камен, што је јако опасно, те ће постати бесплодна земља. Ако наше срце (п)остане плодна земља, а будући да из срца излази све што је добро, попут светописамског, да човек из добре ризнице износи добро, а из лоше ризнице лоше ствари. Зато је јако важно шта стављамо у срце своје, у своју ризницу; то би увек требало да буде реч Божија, молитва, односно блага и топла реч за ближње. Ипак, треба да признамо, иако је веома важно бити пажљив хришћанин, то је и тешко, захтева велики труд од нас. Попут јеванђелске слике, бриге овога света, наша сагрешења ограђују наше срце попут трња и корова. Ми се опет молимо, како каже једна прозба, да Господ спали трње сагрешења наших. Када кажемо некоме ружну реч, када нешто ружно учинимо, помислимо или учинимо, тада расте трње око нашег срца и једино га може спалити огањ Божије љубави. На нама је да тај огањ призивамо како наше срце не би обрасло трњем. Господ говори и да оно семење поред пута су људи код којих се реч Божија не задржава много у срцима, од којих је узима непријатељ човеков – ђаво. Но, имајмо у виду да то чине и лоши људи, те се често испостави да и сами себи можемо непријатељи, нажалост, да будемо. Зато је важно да пазимо где је пут и да га проналазимо. А за нас је пут, како рекосмо, тај чудесни знак крста – да смо усмерени ка Богу и истовремено, у тој љубави према Богу, и ка ближњима.
Ето, драга браћо и сестре, шта би требало да данас научимо из светог Јеванђеља. Узалуд нам је да само слушамо, присуствујемо или живимо, ако наше срце не постане плодна земља. А оно, попут земље, треба да се обрађује – читањем, слушањем и држањем речи Божије и молитвом. Морамо се увек молити јер кроз молитву ћемо препознати отвореност свога срца. Ако било кога мрзимо или некоме зло желимо или чинимо, нећемо се моћи молити. Наравно, знајмо шта значи истинска молитва, а не пуко изговарање речи. Треба да бићем осетимо сваку реч молитве на егзистенцијлни начин, односно да се срцем молимо, а не пуким речима, да речи силазе у наша срца, како би наш ум и срце били повезани на исцељујући начин. Можемо много да изговоримо у окорелости срца, а можемо и мало речи у отворености срца, тако да Бог сиђе у наше срце, да реч Божија дејствује у нашем срцу и да ће то дати велики плод.
Драга браћо и сестре, ето, у овоме са састоји порука данашње једноставне приче и дубоке мисли коју нам Господ даје. Нека буде по речи Божијој! Амин!“
