У понедељак, 27. октобра 2025, на празник Преподобне мајке Параскеве – Свете Петке, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету Литургију у храму Светог архангела Михаила у Филинген-Швенингену. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: архимандрит Исаија Крговић, игуман манастира Бијела (Епархија будимљанско-никшићка), протојереј-ставрофор Душко Дринић (Епархија бањалучка), протојереј-ставрофор Миленко Марковић, протојереј Братислав Божовић и јерођакон Василије Старовлах.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства достављамо у целости.
Драга браћо и сестре, покушаћу данашњу јеванђелску причу да вам протумачим на један другачији начин. Обично се тумачи да уље које су имале мудре девојке, а које луде девојке нису имале, представља људску врлину која се износи пред Бога. То свакако није погрешно. Но, има у Јеванђељу и других прича које не дозвољавају поједностављено тумачење. Пред Христа је дошао један богати младић говорећи да држи заповести, рецимо, да износи врлине пред Бога, а Христос му говори да остави све, да раздели сиромасима и да крене за Њим (уп. Мт 19, 16-30; Мк 10, 17-27; Лк 18, 18-27). Младић то није могао да учини, да остави све што има, те се растужио, и остао у свом месту. Браћо и сестре, за невесту која чека женика, девојку која чека младића који је на послу или у рату, за ту девојку не постоји ни један тренутак, ни дан ни час, а да она њега не очекује. Не постоји ни моменат у коме би се он појавио, а да она није спремна да устане и да му крене у сусрет. За мој појам, онако како верујем да стоји у Јеванђељу, овде се говори о томе да су мудре девојке оне које увек и свагда чекају Христа. Оне су увек спремне да му на Његов глас изађу у сретање. Те девојке су, наравно, симбол за све нас, те и стоји да веза са врлином није неоправдана. Могуће је да пронађемо и везу са нашим борбама против греха. Грех нас у ствари одвраћа од те пажње, будности, спремности да на глас Пастира и Господа реагујемо и изађемо пред Њега. Но, осим греха, постоји и оно што називамо покајањем, устајањем, буђењем, оно што нас увек враћа Господу. Те је увек потребно мало ономе ко се хришћанином назива – да се одговори на глас Пастира.
Браћо и сестре, треба да буде будно наше срце, да буде трезвен наш ум, да буде здраво и усправно наше тело и да увек очекујемо Христа. Овде се помиње да женик дође у поноћ (уп. Мт 25, 6) што је упоредиво са оним што ћемо ми још мало да отпевамо, а то је Херувимска песма, ми дочекујемо Христа, и стално певамо алилуја, што нас упућује на Божију близину, присуство. Само је питање наше спремности да чујемо Његов глас, да ли смо спремни да устанемо, и да му пођемо у сусрет. Ове, како каже Јеванђеље, луде девојке, нису тако назване само јер им је нестало уља које се ставља у светиљке, већ зато што оне нису очекивале женика. Да су га очекивале, не би тврдим сном заспале. Позната вам је изрека да постоје ствари за које када бисте некога и у поноћ подигли, он би знао одговор. Мајка је у свако доба држи срце будним за своје дете. На питање кога највише воли, рекла би да је то син или ћерка. Она не може бити збуњена у поноћ. Ова прича нам је и опомена, али и радост јер ако волимо Христа, Он ће нас увек препознати и бити за нас радо виђен гост, те ћемо му радо похитати у сусрет, без обзира што можда нисмо пуни врлина, али смо спремни да га сретнемо јер знамо да је Он Спаситељ наш и Бог наш. Једна од ових мудрих девојака била је и Света мајка Параскева која је живела много векова након јеванђелске приче. То нам показује да се Јеванђеље никада не завршава, и да све што је једном речено важи свагда, те и да оно што нам се можда чини немогућим, несазнајним, па тако и ова данашња јеванђелска прича, будимо уверени да свако од нас може да буде мудра девојка иако до данас можда луда девојка. Потребно је само да се пробуди наше срце, попут срца Свете Петке и других светитеља. Њихово светитељство се огледа у њиховој будности. Није светитељство само у нетрулежним костима, већ у срцу које носи Христа. Свако наше срце је способно да носи Христа. Каква је то велика и неизрецива част за нас људе – да наше срце може да буде дом Божији и дом другоме човеку! Често чујемо како се девојка удаје за младића који је богат, има имање, али се можемо питати шта ће дом, ако његово срце није њен дом. Свакако важи и обрнуто.
Живи били и Бог да вас благослови и свако вам добро дарује! Када долазимо у Цркву, ми смо те мудре девојке, стојимо пред Христом, изашли смо већ пред женика и није потребно да имамо осећај да нам нешто фалу ако смо спремни да га примимо у своје срце. Нека тако буде, драга браћо и сестре, и данас у овом светом Божијем храму. Боже дај! Амин!
