13. септембра 2026. године, у недељу петнаесту по Педесетници, Његово Вископреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије началствовао је светом Литургијом у храму Светих српских новомученика у Фридрихсхафену уз саслуживање више свештенослужитеља.
Овом приликом је у храм Светих српских новомученика у Фридрихсхафену донета икона Богородице Брзопомоћнице из светогорског манастира Дохијара на трајно пребивање.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства достављамо у целости.
Драга браћо и сестре,
Невоља нас људи је у томе што често Богу приписујемо људске несавршености и ограничења, као да и Он мора да стане у оквире нашег начина мишљења. Тако у данашњем јеванђелском одломку један од фарисеја, законик, приступа Христу и пита га за највећу, односно најважнију заповијест у Закону (уп. Мт 22, 36). Иако очекује одговор који ће се односити на једну од заповијести у Декалогу (уп. Изл 20, 1–17; Пнз 5, 4–21), Христос иде даље и, не укидајући старозавјетно насљеђе, открива да сав Закон почива, виси (κρέμαται) на заповијести о љубави (уп. Мт 22, 40). Ријеч је о љубави према Богу и према ближњима.
А није једноставно на љубави градити свој однос са Богом и са људима. Волимо дјецу, али када на богослужењу плачу, лако ћемо рећи да нас ометају; кажемо да волимо ближње, али ако неко поред нас разговара, неријетко ћемо бијесно покушати да га ућуткамо. На таквим малим примјерима видимо колико често волимо у складу са сопственим представама о другима и колико је наша љубав условљена тиме да се они понашају онако како бисмо ми жељели. Ту се већ показује колико је љубав крхка онда када је везујемо за своја очекивања.
Зато је заповијест о љубави много захтјевнија од саме забране да нешто не чинимо, да не крадемо или да не свједочимо лажно, иако, нажалост, ни то није лако. Љубав се тиче читавог нашег држања пред Богом и ближњима и, усуђујемо се да кажемо, обухвата све остале заповијести. Зато Јеванђеље и каже да на заповијести о љубави виси сав Закон и пророци (грч. κρέμαται). Као што од јачине клина причвршћеног за греду зависи оно што на њему стоји, тако и овдје од љубави зависи све.
Често ћемо, ипак, помислити да љубав сама по себи није довољна и да је потребан низ других „мјера“ које би нас учиниле хришћанима. А у љубави се огледа сав наш хришћански идентитет и све што чинимо добија свој смисао тек у свјетлости ове заповијести – да волимо Бога и ближње. Христос нас позива да љубимо Господа Бога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим (уп. Мт 22, 37). Ријеч је о безрезервној љубави, јер срце не може истовремено припадати Богу и ономе што човјек прогласи за своје божанство. Богу треба да буде посвећено цијело наше биће.
Ми, међутим, често волимо са резервом и под условима. Када неко не испуни наша очекивања, лако му ускратимо љубав. Бог нас воли другачије. И када га заборавимо, и када га се одрекнемо, Он не престаје да нас воли, да нас зове и да нас том љубављу држи у постојању. Због тога је и могуће да нам опрашта. То је, драга браћо и сестре, једна од великих разлика између нас људи и живога Бога.
Та љубав према Богу не може се одвојити од љубави према ближњем, која је равна љубави према себи самима (Мт 22, 39). Немогуће је да волимо Бога а да не волимо ближњег, као и обрнуто (уп. 1Јн 4, 20). Што више напредујемо у љубави према Богу, то више постајемо способни да волимо и људе око себе.
Јеванђеље се даље наставља Христовим питањем фарисејима о томе ко је Он (уп. Мт 22, 42). Они одговарају, у духу старозавјетног учења, да је Давидов син, потомак, а Христос им указује да га Давид именује као Господа (уп. Пс 109, 1; Дап 2, 34–35; 1 Кор 15, 25; Јевр 1, 13). И овдје видимо оно од чега смо почели: људском поимању измиче тајна да је Бог свога Сина послао нама и да је Он постао Син Човјечији. То је посљедица необјашњиве љубави Божије, али и послушности Пресвете Богородице, чију икону овдје данас имамо прилику да цјеливамо. Њој је било повјерено да се у њену утробу настани Логос живи, да се Син Божији кроз њу оваплоти, и зато јој упућујемо молбе да се моли Сину своме и Богу нашему.
Љубављу Син Божији долази међу нас да нас научи љубави и да нас спасе. Показао нам је како је могуће свим својим бићем неодступно вољети Бога и ближње. То је најпотпуније показао на крсту: раширивши руке и загрливши свијет који га разапиње, моли Оца да им се то не урачуна у гријех (уп. Лк 23, 34). То је савршена љубав, драга браћо и сестре. На такву љубав смо и ми позвани – да не љубимо половично, већ неодступно, по узору на Христа. Таква љубав мијења нас, преображава наше односе и постаје претпоставка мира.
Изговор за одступање од љубави лако је наћи, јер смо сви несавршени. Али управо смо зато позвани да волимо упркос сопственим слабостима и слабостима наших ближњих, да будемо незлобиви и отворени као дјеца (уп. Мт 18, 3–4). Због тога је ово Јеванђеље толико важно.
Драга браћо и сестре, данас имамо и ту радост да се молимо пред иконом Богородице Брзопомоћнице, која нам је стигла из светогорског манастира Дохијара, благословом игумана манастира Дохијара, вашим залагањем и залагањем вашег пароха, оца Милорада. Када је цјеливамо, имајмо на уму да је Мајка Божија показала примјер савршене љубави и послушности вољи Божијој све до крста на којем јој разапињу Сина. Она не одступа. Покушајмо и ми да се у таквој љубави усавршавамо.
Када имамо тај стабилан темељ, све остало долази на своје мјесто. Имајмо љубави међу собом и онда када се разликујемо у многим стварима. Љубав не смије да престане, јер њено крајње одсуство води сукобу и разарању. Због тога је овај свијет тако често долина плача, а оазе су управо мјеста на којима људи живе заповијест о љубави према Богу и према ближњима.
Овдје смо, драга браћо и сестре, дошли са љубављу. Потрудимо се да у њој и напредујемо, да она уређује наше односе, да нас учи стрпљењу и да нам да снаге да једни другима опростимо.
