Његово Високопреосвештенство Архиепископ пожаревачки и Митрополит браничевски г. Игнатије началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог Саве у Хановеру, у Недељу Светих Отаца Првог Васељенског сабора, 16. јуна 2024. године. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су Архиепископ берлински и Митрополит немачки г. Григорије и Епископ хумски г. Јован са свештенством.
Након прочитаног јеванђелског одломка Митрополит Игнатије се обратио присутнима, Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости:
„Брате Григорије, начелниче Цркве Божије у Немачкој, драги брате Јоване, драги оци моји, драга браћо и сестре, преносим вам поздраве Цркве Божије у Пожаревцу и Браничеву где сам ја епископ; јер управо ми, епископи, не можемо без заједнице, нисмо индивидуе јер нико не може бити хришћанин сам, како каже латинска пословица »Unus christianus – nullus christianus«. To нам говори да је наша вера заједница. Ових дана смо славили вазнесење Христово на небо, али нам је Он обећао и да ће нам послати Духа Светога, и који је дошао, како каже Апостол, у последње дане, доносећи радост. Наше спасење, драга браћо и сестре, је дело Свете Тројице. Од Бога Оца почиње свака иницијатива и Он је из љубави хтео да створи нас ни из чега, желећи да ми будемо вечно живи, али у заједници са Њим. Не можемо живети вечно – будући да смо створени ни из чега – ако немамо заједницу са Господом, и управо због тога је и Света Тројица одлучила да Син Божији буде тај који ће нас сјединити са Богом Оцем, што је и учињено када је Господ дошао, страдао за нас, али и васкрсао, те показао да у заједници са Њим можемо да имамо живот вечни. Дух Свети учествује, такође, посредујући у нашем сједињењу Сина Божијега са нама јер Син Божији се родио као човек Духом Светим, како каже Свето Писмо. Тако, после вазнесења на небо, Дух Свети је тај који нас и даље сједињује са Христом кроз крштење, градећи на тај начин литургијску заједницу. Због тога се у Литургији пројављује сам Господ јер, као што каже свети Игнатије Богоносац, да тамо где где је епископ, тамо нека буде и народ сав верни јер, као што тамо где је Христос, тамо је васељенска Црква. Дакле, то је светитељ из првог века који сведочи да је Христос присутан у свету након свог вазнесења али као литургијска заједница. Нико не може доћи у заједницу са Христом мимо Литургије, те тако Дух Свети крштењем сједињује у Литургију. Крштење је неодвојиво од Литургије, пројављујући овде Христа на иконијски начин. Наравно, ми очекујемо да Христос дође. Дакле, ми се радујемо кад год се саберемо на Литургији јер се сједињујемо са Господом, али на крају сваке Литургије излазимо у свет и чекамо да нам дође Господ. Ако Господ не дође други пут, и не буде васкрсења мртвих, тада је, како каже апостол Павле, узалудна проповед наша и вера ваша. Господ је обећао да ће нам доћи али је оставио то, како и сам каже, у власти свог Оца, да Бог Отац одлучи када ће се то бити. Дотле ми треба да имамо на уму, драга браћо и сестре, да наша вера спашава од смрти од које нико не може да нас спасе осим Господ, односно, јединство са Њим. Међутим, треба имати у виду да се вера наша пројављује као заједница. Уз сву свест о тешкоћама везаним за посао и удаљеност једних од других, али и цркава, трудите се ипак да Литургију не пропуштате јер то је много важно. У литургији, као што рекох, се сједињујемо са Господом и предокушамо Царство Божије које нам је Господ обећао. По речи Апостола, да када дође Господ, окупиће све народе око себе и тада ће установити вечно своје царство. Тако, заједница верних око епископа иконизује будуће царство које очекујемо.
Да захвалимо Светој Тројици на превеликој љубави што су нас довели у биће! Имајмо на уму, да колико год да је живот тежак, он је и велика радост, као једино оно што вреди, што нам је Господ даровао и обећао да ће нам даровати заувек, да не умиремо, и да нас никакве болести и ништа не омета, већ да живимо као богови. Управо је у томе смисао обожења, да човек постане као Бог не престајући да буде човек. Због тога благдаримо Господу!
А ја посебно захваљујем Епископу Григорију, моме брату у Христу са којим сам провео многе дане док је још био у Херцеговини, али и сада овде, и са којим се у сабору архијереја трудимо да сведочимо име Божије и да, на неки начин, својим постојањем дајемо пример и привучемо тај народ, да му покажемо да Литургија носи вечни живот.“
