8. фебруара 2026. године, у Недељу о блудном сину, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је, по благослову Високопреосвећеног Архиепископа лосанђелеског и западноамеричког г. Максима, свету Литургију у храму Светог Симеона Мироточивог у Лас Вегасу. Његовом Високопреосвешетнству саслуживали су: јереј Зоран Алексић, јереј Милан Унковић, јереј Озрен Тодоровић и ђакон Крсто Авдаловић (Епархија захумско-херцеговачка и приморска).
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства достављамо у целости.
Драга браћо и сестре,
Јеванђеље које смо чули је радосна вест која би требало да одјекне у нашим срцима и да отклони погрешна виђења о Богу, Цркви и нама самима. Јеванђеље говори о оцу и два сина. Млађи син је затражио део имања који му следује, када му је отац дао, он је отишао и све потрошио живећи, како читамо, развратно (уп. Лк 15, 13). Осиромашио је до те мере да није имао шта да једе. Онда је почео да размишља о повратку свом оцу јер чак и најамници код његовог оца имају далеко боље услове од њега који је чувао свиње на неком газдинству (уп. Лк 15, 15-16). Он намерава да се врати и да буде најмањи међу слугама свога оца. А кад је још далеко био од куће, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши му у сусрет, загрли га и пољуби. Отац – као глава куће и симбол достојанства – на синовљево признање да је сагрешио небу и њему ипак не одговара прекорно, већ заповешћу да се сину који се враћа из немилосрде даљине дâ најлепша одећа, да му се стави прстен на руку, обућа на ноге и да се закоље теле угојено, односно да се уготови гозба. Отац, дакле, не стоји и не суди, већ трчи раширених руку у сусрет сину расипнику, радује јер: ,,(млађи син) беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се“ (Лк 15, 24). Прстен који отац ставља сину имао је печат на себи; на њему је, рецимо тако, било сво имање; као такав данас би сличио некаквој тапији, хартији од вредности, или платној картици. Он поново млађем сину расипнику, али ипак љубави и животу своме, даје имање и враћа му, да тако кажемо, кроз низ симболичних радњи које смо споменули достојанство наследника. Са млађим сином се врло често поистовећујемо као они који погреше и након признања се врате Дому очевом. Са друге стране, старији син је симол људи који се држе окамењеног слова закона и немају радости – са њим се ми ретко поистовећујемо и препознајемо га као негативног јунака. Но, ако бисмо хтели да будемо заиста искрени и поштени до краја, онда бисмо могли да се поистоветимо са старијим сином, оним који је стално ту, у близини очевој, извршавајући све заповести оца, али и мучки вребајући прилику да наследи сво очево имање. Ипак, он није близак оцу егзистенцијално, већ само физички. Овај пак који је отишао у далеко земљу никада се није суштински удаљио од свог оца. Зато је, драга браћо и сестре, велика варка када људи поистовећују близину и блискост, мислећи да се блискост нужно гради на основу дељења заједничког места са неким. Није тако. Томе нас учи чињеница да можемо да будемо јако далеко једни од других, а да опет будемо врло блиски и повезани. Свакако, важи и обнуто. Исто тако, захваљујући технологији нама се чини да се удаљеност међу нама смањила – то није нетачно јер можемо да чујемо и да се видимо без обзира где се налазимо, али технологија није поспешила блискост међу нама. То треба да разумемао, као и то колико је опасно стање које нам јеванђелска прича везује за старијег брата. Његово стање, усудимо се да тако кажемо, је много опасније од стања млађег брата који је постао гладан хране, али не и љубави јер да је није имао, он не би имао храбрости да се врати оцу. Он не би имао жеље да се врати оцу; верујем и тумачим да је он задржао блискост са оцем упркос напрасној одлуци да се физички удаљи од очевог дома. Син који је стално био у очевој близини није волео оца, него је волео очево имање и зато је био ту. Осим што можемо да се препознамо у лику једног од двојце браће, важно је и да се научимо какав је наш Бог и каква је Црква Божија. Бог је такав да увек и свакоме трчи у сусрет, свакоме ко каже: „Ево ме, Оче!“. И Црква треба свакоме ко изрази и зрно љубави и вере да се отвори, да прими таквог и да га позове на вечеру Оца небеског који пред нас износи не тек угојено теле, већ самог Сина свога који страда за нас и ради нашег спасења, учинивши се храном живота вечног. Тој вечери Оца небеског у којој данас учествујемо, драга браћо и сестре, сабрани у храму, ми – блудни синови и кћери – ћемо се обрадовати тој само уколико нисмо као онај син који неће да јој присуствује иако му отац говори да све што има он, отац, и његово је. Не знамо да ли је он касније ушао на вечеру, али видимо да се свађа са оцем јер је млађег брата који је добијено проћердао отац прима. Тиме се показује да он нема истинску љубав и везу са оцем и братом. Постојање те, како рекосмо, егзистенцијалне љубави и блискости према некоме препознајемо по спремности да том неком опростимо. Да му опростимо све и да га изнова загрило без да га питамо за разлоге. Довољан разлог за таквио наше поступање сажет је у речима оца: „…син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се“. Зар би требало да се радујемо томе што се неко изгубио, зар то да називамо Црквом Бога који нам данас казује чудесну причу о милостивом оцу?
Имајмо у виду да сва наша верска пракса, иако важна, не може да надомести потребу да имамо милост оца о коме читамо у данашњем Јеванђељу. Добар хришћанин се угледа на милостивог Бога и зна да ћемо бити препознати као Божији уколико будемо имали међусобну љубав (уп. Јн 13, 35). Молимо се да Бог који је међу нама да испуни наша срца својом светлошћу и љубављу која није најамничка, већ истински синовска. Боже, дај! Амин!
Након свете Литургије предствљена је нова књига Митрополита Григорија Једни другима потребни. О књизи је, поред аутора, говорио и јереј Зоран Алексић.
