У данашњем Јеванђељу јеванђелист Лука преплиће два догађаја: сусрет Христа с оцем који га моли да спасе његову кћер и сусрет са женом која већ дванаест година болује. Једна жена годинама тражи исцјељење, док један отац страхује да за његову кћер више нема времена. Ова два јеванђелска догађаја постављају пред нас једно од најтежих питања вјере: како сачувати повјерење у Бога и онда када нам се чини да је свака нада изгубљена?
Јаир, старјешина синагоге, моли Христа да спасе његову једину кћер која умире. Христос полази с њим, али се на путу зауставља због жене која већ дванаест година болује од крварења. Она му прилази и дотиче скут Његове хаљине, увјерена да ће оздравити. И заиста, истог тренутка бива исцијељена. Око Христа се тиска мноштво људи, али Он препознаје додир жене која му је пришла с вјером. Позива је да иступи пред свима и исприча шта јој се догодило. Христос јој затим каже: „Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру“ (Лк 8, 48). Према старозавјетним прописима, због болести од које је годинама патила сматрана је обредно нечистом. Сада је Христос пред свима назива кћери, показујући да њена болест ни најмање не умањује њено достојанство.
За то вријеме Јаир чека, а његова кћи је на самрти. Жена је добила оно чему се надала, док он још не зна хоће ли Христос стићи на вријеме. Тада стиже вијест из његовог дома: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља“ (Лк 8, 49). Пред смрћу свога дјетета Јаир је потпуно немоћан. Христос му говори: „Не бој се, само вјеруј, и биће спасена“ (Лк 8, 50). Малочас је жени рекао: „Вјера твоја спасла те је“, а сада Јаира позива да вјерује у оно што још не може да види. Исцјељење жене постаје свједочанство оцу који је управо чуо да му је кћи умрла.
Када стижу у Јаиров дом, Христос затиче плач и нарицање. Говори окупљенима: „Не плачите, није умрла него спава“ (Лк 8, 52). Потом узима дјевојчицу за руку и изговара: „Дјевојко, устани“ (Лк 8, 54). Она устаје, а Христос заповиједа да јој дају да једе (Лк 8, 55). Враћајући Јаирову кћер у живот, Христос наговјештава побједу над смрћу коју ће остварити својим васкрсењем. Зато се овај јеванђелски догађај тиче и свих нас који смо искусили губитак и који смо се молили за некога кога волимо.
Браћо и сестре, не добија свака наша молитва одговор какав је добила Јаирова. Има родитеља који су се молили за живот свога дјетета, а ипак су га изгубили, као и оних који су се надали исцјељењу, а болест је остала. Пред таквим страдањем било би сурово говорити да је недостајало вјере. Ни ово Јеванђеље не открива нам зашто су неке молитве услишене онако како смо се надали, а друге нису. Али нас позива да сачувамо повјерење у Бога и онда када не разумијемо оно што нам се догађа.
Христос који Јаиру говори „Не бој се“ и сам ће проћи кроз страдање и смрт. У Гетсиманском врту молиће Оца да га мимоиђе чаша страдања (Мт 26, 39; Мк 14, 36; Лк 22, 42), а на крсту ће изговорити: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мт 27, 46; Мк 15, 34). И управо зато, када у свом страдању не препознајемо Божији одговор, можемо наћи утјеху у Христу, који је и сам искусио дубину људског страдања. Својим васкрсењем Христос је коначно побиједио смрт и отворио нам пут у живот вјечни.
У данашњем Јеванђељу једна жена пружа руку према Христу, а дјевојчици која више нема снаге ни за један покрет Христос сам прилази и узима је за руку. Та два додира свједоче да нас Господ не напушта ни онда када смо немоћни да му приђемо, када више немамо снаге ни за молитву. Зато нека у нашим срцима остане Његова ријеч упућена Јаировој кћери, ријеч у којој већ одјекује обећање васкрсења и живота вјечног: „Устани!“
Амин.
Након свете Литургије освећени су славски дариви поводом славе параклиса Светог Арсенија, другог Архиепископа српског, при храму Воздвижења Часног крста у Келну.














































