У недељу пету по Педесетници, 28. јула 2024. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије је, по благослову Архиепископа мостарско-требињског и Митрополита захумско-херцеговачког и стонско-приморског г. Димитрија, служио свету архијерејску Литургију у храму Преоблажења Господњег у Суторини уз саслужење свештенства из више епархијȃ Српске Православне Цркве.
Након прочитаног јеванђелског одељка Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости.
„У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин!“
Драга браћо и сестре, као и сваки пут, и данашње Јеванђеље говори о томе какав је наш Бог, али и помало какви смо ми људи. Ако се замислимо над данашњим текстом и догађајем који је описан, видећемо како Бог пројављује оно на чега смо ми људи највише позвани – људскост.
Нека два човека су у тој мери била запоседнута, да су живели по гробовима, и били толико насилни, како то Јеванђеље представља, да нико није смео путем у њиховој близини да прође. Исуса, пак, који се нашао на том путу дочекују питањем зашто је дошао пре времена да их мучи. Они знају за најављивани долазак Господњи, општи суд, рецимо тако, но они сада истичу „превременост“ Његовог доласка. Господ, не обазирући се на то, чини оно на шта се нико од нас не би усудио – прилази им како би их спасао. Вршећи и на овај начин своје божанско дело, спасава, не свађајући се, исцељује не надјачавајући се ни са ким. Не показује надмоћ ни у ком смислу, нити да је паметнији, нити да је јачи, за свој задатак узима да сваком човеку да слободу, мир, живот, радост и спасење. Демони који су запосели те људе, опет, видевши Његову љубав према намученим људима, моле да их изгна у оближње крдо свињȃ крај језера. Погледате, драга браћо и сестре, како је зло истовремено и опасно и беспомоћно: са једне стране, свима нам је јасно колико је њихово присуство погубно, али, са друге стране, они су утолико беспомоћни што не могу да постоје самостално, макар то било и крдо свиња, како је то у овом случају.
Рецимо и то, али врло опрезно, човек као икона Бога живог је најпожељније станише за демоне. Сада запоседнуто крдо свиња није могло да издржи демонско присуство, те су животиње појуриле у језеро и утопиле се. Људи који су чували свиње одлазе у град и објавише шта се догодило. Парадоксално на неки начин, свет коме свињари (οἱ δὲ βόσκοντες), како кажe наш текст, односно, сточари објављују ову вест реагују тако да Исуса моле да напусти њихов град. Уместо да се обрадују што је међу њих дошао Спаситељ који очигледно има власт и над демонима, над злом, они га моле да иде из њиховог краја. Христос на ту њихову молбу и напушта крајеве гергесинске. Чудесно, драга браћо и сестре, за нас хришћане, Христос одлази, те рецимо то тако, Он никада ни са чим не угрожава људску слободу, до мере повлачења, ако је примерено тако рећи. Опет, са друге стране, увек нам долази у сусрет кад год Га замолимо, символично речима молитве, да дође и да се усели у нас, да нас очисти и спасе. Он увек долази.
Ето, браћо и сестре, шта нам ово Јеванђеље говори: открива нам се неизмерна доброта Божија, чија сила и снага се и над демонима показује као делатна, односно, над злом. Истовремено, открива нам се и то колико нас Бог воли – толико да је увек спреман да нам дође у сусрет, да, символима Јеванђеља, иде нашим путем, ма какав он био, како би нас нашао, односно како бисмо Га срели. Како би нас очистио од сваке нечистоте и како би нас спасао. Нека да Бог да тако буде, да се очистимо од сваке нечистоте, да изађе свако зло из нас, а да у нас уђе милост и добротa Божија, те да и ми будемо једни према другима добри и милостиви! Нека тако буде! Амин!“
