16. фебруара 2025. године, у Недељу о блудном сину, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је у Розенхајму уз саслужење презвитера Дејана Ристића и јерођакона Василија Старовлаха.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости.
„Драга браћо и сестре, прича коју смо данас чули једна је од најлепших из Јеванђељȃ и ако би мене неко питао шта нам поручује Јеванђеље, онда бих му препоручио ову приче. Чули сте како је прочитао младић из Апостола, да су јела за стомак и стомак за јела, али ће Бог и једно и друго укинути. А тело није за блуд него за Господа, и Господ за тело (уп. 1Кор 6,12-13). Блуд, у оном изворном значењу, указује на лутање, кад се човек изгуби, кад човек за-блуди, рецимо, кад се изгуби у шуми, по неким тумачењима. Ми се често губимо у шуми живота, у шуми овога света. Таква је једна прича данас прочитана пред нама, у овој дивној прилици, у овом дивном храму, у овом дивном часу за мене када могу да будем са вама и да на тај начин разговарамо о Јеванђељу и да се молимо пред лицем Божијим.
Наиме, отац је имао два сина, старијег и млађег. Млађи син је заблудео, најпре је затражио од оца свој део имања, а затим отишао и протраћио га. Протраћио је целокупан свој део који му је као једном од синова наследника припао. А онда је огладнео, те схвата како му је [у очевом дому] било топло, како није био гладан нити жедан – како је био вољен у дому оца свога. Отац из јеванђелске приче нам говори о томе какав је наш Отац небески, какав је наш Бог. Често отац на земљи може бити добар, благ, стог, али скоро па да никада не може бити тако добар као отац из ове приче.
Након што је потрошио све, млађи син је радио као слуга, као најамник који је , како нам се говори, јео рошчиће, храну за свиње. У једном тренутку његово тело, његов живот који је био у заблуди дотиче милост Божија, те он говори самом себи да ће се вратити оцу своме молећи га да буде један од најмањих слугу његових. Устаје и креће назад у дом оца свога. Наравно да сви очекујемо, да тако кажемо, да га отац изгрди за трошење у пијанству, блудничењу, гресима, али отац му ништа од тога не говори; отац излази пред њега и грли га сав у радости и скида прстен са своје руке на коме се налази печат његовог имања. Попут данашњег рачуна у банци, човек тог доба је имао прстен на коме је био печат као сведочанство његовог имања. Отац скида прстен са своје руке, ставља на руку сину који је све протраћио, и говори му да уђе у дом, сав срећан што се син вратио. Овај блудни син обрадован, избезумљен, поражен очевом љубављу неизрециво се радује.
У међувремену се са поља враћа старији син, добар, који је радио све како му је отац говорио, и чује да је у кући песма, игра, слава, гозба. Отац је наредио да закољу теле угојено јер се вратио његов изгубљени син. Попут старијег брата, ми често говоримо да смо у свему били послушни и узорни, а да никада нисмо добили такву гозбу као син који је све протраћио. Отац на то одговара старијем сину: ,,Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје.Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се“ (Лк 15,31-32). Замислите како је било оцу док је млађи син био одсутан и траћио своју младост, снагу, имање, животне сокове где не треба, али је отац трпео и чекао, син се сада вратио и разумљива је радост очева. Али није разумљива завист братовљева. Ми се, попут старијег брата, растужимо јер је Отац наш добар. Но, са друге старне, ако желимо да будемо искрени према себи и Богу, без да то морамо говорити јавно и наглас, свако од је нас понекад и у нечемо био блудни син. Свако је од нас понекад и у нечемо протраћио време, имање, снаге, животне сокове, живео у ономе што није добро, али оно што је најлепше од свега – кад год се вратимо Оцу, када истински и из дубине душе кажемо да се враћамо Оцу своме, не треба да имамо страх да нас тај Отац, Отац небески, чека са прутом, са намгрођеним очима. Заувек треба да знамо да нас Он чека раширених руку и да је увек спреман да закоље теле угојено, а то, у овој причи, симболизује ништа мање до Сина Његовог, Исуса Христа, који је ради нас и ради нашег спасења заклан и даје се нама за храну.
Ми ћемо се данас Њиме причестити; Он је једном за свагда допустио људима да рашире Његове руке на крсту и да покаже да увек онога који му прилази са вером, са љубављу и са надом, грли и прихвата као млађег сина.
О томе смо, драга браћо и сестре, слушали у светом Јеванђељу, чему данас присуствујемо, и са чим даље кроз ову службу идемо, учествујући у гозби, тајној вечери, вечери Господњој која је припремљена свима нама, блудним синовима и кћерима, који се враћају и желе да буду у топлини дома Очевог. Боже, дај! Амин!“
Наиме, отац је имао два сина, старијег и млађег. Млађи син је заблудео, најпре је затражио од оца свој део имања, а затим отишао и протраћио га. Протраћио је целокупан свој део који му је као једном од синова наследника припао. А онда је огладнео, те схвата како му је [у очевом дому] било топло, како није био гладан нити жедан – како је био вољен у дому оца свога. Отац из јеванђелске приче нам говори о томе какав је наш Отац небески, какав је наш Бог. Често отац на земљи може бити добар, благ, стог, али скоро па да никада не може бити тако добар као отац из ове приче.
Након што је потрошио све, млађи син је радио као слуга, као најамник који је , како нам се говори, јео рошчиће, храну за свиње. У једном тренутку његово тело, његов живот који је био у заблуди дотиче милост Божија, те он говори самом себи да ће се вратити оцу своме молећи га да буде један од најмањих слугу његових. Устаје и креће назад у дом оца свога. Наравно да сви очекујемо, да тако кажемо, да га отац изгрди за трошење у пијанству, блудничењу, гресима, али отац му ништа од тога не говори; отац излази пред њега и грли га сав у радости и скида прстен са своје руке на коме се налази печат његовог имања. Попут данашњег рачуна у банци, човек тог доба је имао прстен на коме је био печат као сведочанство његовог имања. Отац скида прстен са своје руке, ставља на руку сину који је све протраћио, и говори му да уђе у дом, сав срећан што се син вратио. Овај блудни син обрадован, избезумљен, поражен очевом љубављу неизрециво се радује.
У међувремену се са поља враћа старији син, добар, који је радио све како му је отац говорио, и чује да је у кући песма, игра, слава, гозба. Отац је наредио да закољу теле угојено јер се вратио његов изгубљени син. Попут старијег брата, ми често говоримо да смо у свему били послушни и узорни, а да никада нисмо добили такву гозбу као син који је све протраћио. Отац на то одговара старијем сину: ,,Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје.Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се“ (Лк 15,31-32). Замислите како је било оцу док је млађи син био одсутан и траћио своју младост, снагу, имање, животне сокове где не треба, али је отац трпео и чекао, син се сада вратио и разумљива је радост очева. Али није разумљива завист братовљева. Ми се, попут старијег брата, растужимо јер је Отац наш добар. Но, са друге старне, ако желимо да будемо искрени према себи и Богу, без да то морамо говорити јавно и наглас, свако од је нас понекад и у нечемо био блудни син. Свако је од нас понекад и у нечемо протраћио време, имање, снаге, животне сокове, живео у ономе што није добро, али оно што је најлепше од свега – кад год се вратимо Оцу, када истински и из дубине душе кажемо да се враћамо Оцу своме, не треба да имамо страх да нас тај Отац, Отац небески, чека са прутом, са намгрођеним очима. Заувек треба да знамо да нас Он чека раширених руку и да је увек спреман да закоље теле угојено, а то, у овој причи, симболизује ништа мање до Сина Његовог, Исуса Христа, који је ради нас и ради нашег спасења заклан и даје се нама за храну.
Ми ћемо се данас Њиме причестити; Он је једном за свагда допустио људима да рашире Његове руке на крсту и да покаже да увек онога који му прилази са вером, са љубављу и са надом, грли и прихвата као млађег сина.
О томе смо, драга браћо и сестре, слушали у светом Јеванђељу, чему данас присуствујемо, и са чим даље кроз ову службу идемо, учествујући у гозби, тајној вечери, вечери Господњој која је припремљена свима нама, блудним синовима и кћерима, који се враћају и желе да буду у топлини дома Очевог. Боже, дај! Амин!“
