22. фебруара 2026. године, у Недељу сиропусну, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету Литургију у храму Светог архангела Михаила у Саратоги. Његовом Високопреосвештенству саслуживао је Високопреосвећени Архиепископ лосанђелески и западноамерички г. Максим, као и протојереј Видослав Вујасин и ђакон Лазар Супић.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства достављамо у целости.
Драга браћо и сестре,
Чули смо у данашњем Јеванђељу: ,, Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески“ (Мт 6, 14). Ово је наизглед данас за људе тешка заповест јер знамо колико је тешко опраштати, посебно када нас повреде они којима ништа нисмо лоше учинили. Но, опраштање је важно због онога што чујемо у наставку: ,,Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша“ (Мт 6, 15). Ми опраштамо јер се опроштају наших грехова надамо. Подвиг опраштања се састоји, како нам каже Јеванђеље о Очевом опраштању нама, у покушају да савладамо тешкоћу онога што нам је учињено. Иако је Божије човекољубље којим нам опрашта грехе безгранично, а срце Његове доброте, ако тако можемо да кажемо, неизмериво, ипак је и нама поверено опраштање упркос моћима које нису тако велике и срцу које није неизмериво. Бог нас учи како да наше срце проширимо, односно како да оно стекне капацитет опраштања јер на тај начин оно добија на својој величини. Ако не опраштамо људима сагрешења и чувамо у срцу све што нам је лоше учињено, онда ћемо од срца начинити тешку – пре свега нама – архиву злопамћења, те неће бити простора за Бога и ближње, али ни за оне који нас нису повредили или учинили нешто лоше. Због тога је, да се тако изразимо, праштање увек чишћење нашег срца, раскидање са свим непотребним што нас успорава и кочи, па самим тим и проширивање нашег срца у коме ће се сада наћи места и за друге, ближње.
Због тога надаље каже Господ да не будемо суморног лица и да говоримо како постимо (уп. Мт 6, 16-17) јер пост није спољашња ствар у смислу некаквог перформанса, наступа, већ борба нашег унутрашњег бића за своју чистоту, и то треба да остане у границама тихе и за спољашњи свет неприметне борбе, те отуда читамо: ,, А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт 6, 18). Бог који види ту нашу борбу у тајности, учиниће нам јавно све оно што нам је потребно. Уколико обрнемо ствари, те све сведемо на пуку појавност и изложимо јавности све што је за тајност, читајући данашње Јеванђеље, ни Бог неће моћи, поштујући нашу слободну одлуку, да нам помогне и учини оно што је за нас најбоље.
Надаље нам се и каже да не стичемо себи блага тамо где мољац и рђа кваре, и лопови краду и поткопавају (Мт 6, 19), односно тамо где је смрт, грех и неопраштање, већ тамо где је живот, радост, нада и љубав, што је свакако велики напор. Подстакнути смо и оним што нам Свето Писмо у наставку додаје: ,, Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше“ (Мт 6, 21). Наше срце, односно наше духовно биће које свето Јеванђеље назива срцем, није статично по свом карактеру, већ се креће за оним чему се ми надамо, за оним што ми желимо, у шта верујемо и шта љубимо. Због тога је врло важно да знамо чему се надамо, у шта верујемо и шта ми то волимо. Ако волимо оно што је смртно, и оно што је грешно, и наше срце биће смртно; ако волимо оно што је живо и непролазно, и наше срце ће бити такво; јер наше срце иде ка ономе што је благо наше. Стога увек полажимо своју наду на Господа, на оно што је добро; праштајмо имајући љубав, те срца упућујмо тамо где је живот и где је непролазно. Упутимо се ка ономе што је за живот јер смо за вечност створени (уп. Прем 1, 3-14; Јн 3, 16; 5,24; 10,10).
Драга браћо и сестре, врло је важно да будемо свесни да од нас зависи где ће бити благо наше, па самим тим и где ће бити срце наше. Од нас зависи да ли ћемо улагати у оно што мољац и рђа кваре или ћемо се срцем улагати у оно што је непролазно и оно што је Божије.
Јеванђеље које смо данас чули је важно јер нас коначно уводи у Четрдесетницу, велики и часни пост, како бисмо се очистили и схватили да је пост ту како бисмо наше срце проширили, односно да га припремимо како би се у њега уселио Господ и да пажљиво видимо где су наше наде, на шта је упућена наша вера и шта ми то љубимо.
Колико год то било мукотрпно, браћо и сестре, трудимо се да очистимо своја срца, не затварајмо их болом и жалошћу која нам је учињена, и ни у ком случају осветом. Молимо се за оне који су нас повредили, а своју љубав, веру и наду упућујмо ка Животу; и да забацимо своју котву, како су говорили свети оци, у Царство небеско, где би требало да буде благо наше! Боже, дај! Амин!
