МИТРОПОЛИТ ГРИГОРИЈЕ, НОВОСТИ

Света архијерејска Литургија у Суторини

У недељу четврту по Педесетници, 21. јула 2024. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије је, по благослову Архиепископа мостарско-требињског и Митрополита захумско-херцеговачког и стонско-приморског г. Димитрија, служио свету архијерејску Литургију у храму Преоблажења Господњег у Суторини. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Миодраг Лујић, парох при храму Покрова Пресвете Богородице у Старој Пазови (Епархија сремска), јереј Стеван Дурић, парох при Преображењском храму, као и ђакон Крсто Авдаловић.

Након прочитаног јеванђељског зачала, Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости:

„У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, данас славимо капетана, војводу велике римске војске који се звао Прокопије. Прокопије је живео у четвртом, односно са краја трећег на четврти век, када је још увек трајало гоњење хришћана од безбожних царева. Нарочито су интензивна гоњења била у време цара Диоклецијана (284-305). Видевши спремност  хришћана и да страдају, њихово стремљење ка Христу, и сам Прокопије се просветљен крстио, и сусрео Христа, попут некадашњег гонитеља Савла, потоњег апостола Павла. Прокопије је био затворен, бачен у тамницу, и док је био у тамници, долазили су му младићи и девојке да чују његову реч о Христу. Тако су и те девојке бачене у тамницу, пострадале заједно са њим.

Но, важно је, драга браћо и сестре, данас имамо у Јевађељу, свагда живом и просветљујућем, једног капетан, поново, римске војске – тада највеће и најјаче на свету – који долази код једнога, могли бисмо слободно рећи, прогнанога учитеља, исцелитеља и добротвора, лекара душа и тела, одбаченог и од стране првосвештеника и од владара, римске управе тога доба. Али, овај капетан о коме Јеванђеље говори, пошто је волео много свога слугу, и пошто је видео да овај учитељ и лекар, касније ће схватити многи и да је спаситељ, може да му помогне, прилази му на један необичан начин. Тако, иако је човек од власти, он моли овог скромног, тада још, рекли бисмо, не прослављеног, човека за кога он сигурно није знао да је Бог, и обраћа му се речима да је слуга његов болестан и да је довољно да [Исус] каже само реч, те ће његов слуга оздравити. Не зове га, дакле, да иде тамо, да га дотакне или подигне, него тражи да Исус само изусти реч, како би његов слуга постао здрав. И још каже једну важну ствар, браћо и сестре, да он, римски капетан, није достојан да Исус уђе под његов кров. Видевши то смирење, каже данашње Јеванђеље, Господ се задиви; Господ се задивио пред смирењем једног човека, римског капетана, јер ми, људи, најтеже и истовремено најслабије се боримо за смирење. Ми смо најбољи, најпаметнији, најјачи, знајући све, ако ништа, бар смо увек бољи од својих ближњих, комшије или брата, бољи смо од сестре или оца, бољи смо од мајке. Но, у суштини, Господ од нас не тражи премоћ у односу на ближњег, већ смирење пред њим, односно Богом. Да кажемо како је Господ пуноћа свих квалитета, доброте, лепоте, мудрости, снаге, а потом и да научимо да је у сваком од наших ближњих, оном комшији, брату, сестри, оцу или мајци сам Господ. Речима једног јеврејског философа, да кад год станемо пред лице другог човека, треба увек да знамо да су у његовим очима увек очи Господње, очи Оног Другог који је изнад свих нас. Тако, пошто је у сваком другом сам Господ, повређујући другог или се узносећи над њим, ма ко год он био, ма колико знатан или незнатан, битан, рецимо тако, или небитан, ако тако нешто уопште смемо да кажемо, ми се узносимо над самим Господом. Опет, кад се пред другим понизимо и признамо му да је бољи од нас, да немамо зашто да се узносимо на њим, тада Господа Бога славимо, а наш живот се на чудан начин већ претвара у рај. Због тога је, браћо и сестре, тешко бити смирен, а истовремено изузетно важно.

Управо се зато Господ задивио јер, гле, овај капетан му каже да није достојан како би [Исус] ушао под његов кров, те ће само бити довољна реч, па да оздрави његов слуга. Управо због таквог става капетана задивио се Господ. Зар не би данас свако од нас хтео да се нађе на месту капетана пред којим се Господ задивио? То је, драга браћо и сестре, могуће тако што ће свако од нас, дубоко у свом срцу, искрено рећи: „Господе, нисам достојан да уђеш под кров мој“. Нисмо достојни да Господ уђе под наш кров, односно, срце наше, на које Он куца. Но, свакако, нећемо га одбити, избацити из „свог крова“, већ ћемо Га у смирењу и у покајању пустити да уђе, и исцели све „наше слуге“, односно нашу вољу, осећања, ум, жеље, страсти, немоћи, ћелије, ако хоћете, до крајњих граница наше биће да исцели. Да оздрави начин на који постојимо. И оздравићемо, драга браћо и сестре, само је потребно наше смирење; оздравићемо управо на реч, како је то рекао римски капетан.

Треба да се молимо угледајући се на примере, јунаке, какав је био римски капетан о коме говори данашње Јеванђеље или свети Прокопије кога до данас славимо због његовог подвига. Замислите једног капетана, војводу, у ствари, јер је имао потчињене, кога изводе на суд са свим војним инсигнијама, а он скида појас и мач речима да је верно служио [римској војсци], као добар војник, а да сада хоће да служи Христу. Казна за то је била смрт. Но, он је у томе видео лек, спас, те и прихвата казну. Ето, драга браћо и сестре, какав данас празник, светитеља, славимо, какво Јеванђеље нам је речено, ето каква је нада за нас. Не тражи се баш много од нас, не тражи се од нас да ходамо по води нити да летимо, већ се очекује смирење римског капетана који моли само реч Господњу. Боже, дај! Амин!“