U nedelju četvrtu po Pedesetnici, 21. jula 2024. godine, Njegovo Visokopreosveštenstvo Arhiepiskop diseldorfsko-berlinski i Mitropolit nemački g. Grigorije je, po blagoslovu Arhiepiskopa mostarsko-trebinjskog i Mitropolita zahumsko-hercegovačkog i stonsko-primorskog g. Dimitrija, služio svetu arhijerejsku Liturgiju u hramu Preoblaženja Gospodnjeg u Sutorini. Njegovom Visokopreosveštenstvu sasluživali su protojerej-stavrofor Miodrag Lujić, paroh pri hramu Pokrova Presvete Bogorodice u Staroj Pazovi (Eparhija sremska), jerej Stevan Durić, paroh pri Preobraženjskom hramu, kao i đakon Krsto Avdalović.
Nakon pročitanog jevanđeljskog začala, Mitropolit Grigorije se obratio prisutnima. Besedu Njegovog Visokopreosveštenstva donosimo u celosti:
„U ime Oca i Sina i Svetoga Duha! Draga braćo i sestre, danas slavimo kapetana, vojvodu velike rimske vojske koji se zvao Prokopije. Prokopije je živeo u četvrtom, odnosno sa kraja trećeg na četvrti vek, kada je još uvek trajalo gonjenje hrišćana od bezbožnih careva. Naročito su intenzivna gonjenja bila u vreme cara Dioklecijana (284-305). Videvši spremnost hrišćana i da stradaju, njihovo stremljenje ka Hristu, i sam Prokopije se prosvetljen krstio, i susreo Hrista, poput nekadašnjeg gonitelja Savla, potonjeg apostola Pavla. Prokopije je bio zatvoren, bačen u tamnicu, i dok je bio u tamnici, dolazili su mu mladići i devojke da čuju njegovu reč o Hristu. Tako su i te devojke bačene u tamnicu, postradale zajedno sa njim.
No, važno je, draga braćo i sestre, danas imamo u Jevađelju, svagda živom i prosvetljujućem, jednog kapetan, ponovo, rimske vojske – tada najveće i najjače na svetu – koji dolazi kod jednoga, mogli bismo slobodno reći, prognanoga učitelja, iscelitelja i dobrotvora, lekara duša i tela, odbačenog i od strane prvosveštenika i od vladara, rimske uprave toga doba. Ali, ovaj kapetan o kome Jevanđelje govori, pošto je voleo mnogo svoga slugu, i pošto je video da ovaj učitelj i lekar, kasnije će shvatiti mnogi i da je spasitelj, može da mu pomogne, prilazi mu na jedan neobičan način. Tako, iako je čovek od vlasti, on moli ovog skromnog, tada još, rekli bismo, ne proslavljenog, čoveka za koga on sigurno nije znao da je Bog, i obraća mu se rečima da je sluga njegov bolestan i da je dovoljno da [Isus] kaže samo reč, te će njegov sluga ozdraviti. Ne zove ga, dakle, da ide tamo, da ga dotakne ili podigne, nego traži da Isus samo izusti reč, kako bi njegov sluga postao zdrav. I još kaže jednu važnu stvar, braćo i sestre, da on, rimski kapetan, nije dostojan da Isus uđe pod njegov krov. Videvši to smirenje, kaže današnje Jevanđelje, Gospod se zadivi; Gospod se zadivio pred smirenjem jednog čoveka, rimskog kapetana, jer mi, ljudi, najteže i istovremeno najslabije se borimo za smirenje. Mi smo najbolji, najpametniji, najjači, znajući sve, ako ništa, bar smo uvek bolji od svojih bližnjih, komšije ili brata, bolji smo od sestre ili oca, bolji smo od majke. No, u suštini, Gospod od nas ne traži premoć u odnosu na bližnjeg, već smirenje pred njim, odnosno Bogom. Da kažemo kako je Gospod punoća svih kvaliteta, dobrote, lepote, mudrosti, snage, a potom i da naučimo da je u svakom od naših bližnjih, onom komšiji, bratu, sestri, ocu ili majci sam Gospod. Rečima jednog jevrejskog filosofa, da kad god stanemo pred lice drugog čoveka, treba uvek da znamo da su u njegovim očima uvek oči Gospodnje, oči Onog Drugog koji je iznad svih nas. Tako, pošto je u svakom drugom sam Gospod, povređujući drugog ili se uznoseći nad njim, ma ko god on bio, ma koliko znatan ili neznatan, bitan, recimo tako, ili nebitan, ako tako nešto uopšte smemo da kažemo, mi se uznosimo nad samim Gospodom. Opet, kad se pred drugim ponizimo i priznamo mu da je bolji od nas, da nemamo zašto da se uznosimo na njim, tada Gospoda Boga slavimo, a naš život se na čudan način već pretvara u raj. Zbog toga je, braćo i sestre, teško biti smiren, a istovremeno izuzetno važno.
Upravo se zato Gospod zadivio jer, gle, ovaj kapetan mu kaže da nije dostojan kako bi [Isus] ušao pod njegov krov, te će samo biti dovoljna reč, pa da ozdravi njegov sluga. Upravo zbog takvog stava kapetana zadivio se Gospod. Zar ne bi danas svako od nas hteo da se nađe na mestu kapetana pred kojim se Gospod zadivio? To je, draga braćo i sestre, moguće tako što će svako od nas, duboko u svom srcu, iskreno reći: „Gospode, nisam dostojan da uđeš pod krov moj“. Nismo dostojni da Gospod uđe pod naš krov, odnosno, srce naše, na koje On kuca. No, svakako, nećemo ga odbiti, izbaciti iz „svog krova“, već ćemo Ga u smirenju i u pokajanju pustiti da uđe, i isceli sve „naše sluge“, odnosno našu volju, osećanja, um, želje, strasti, nemoći, ćelije, ako hoćete, do krajnjih granica naše biće da isceli. Da ozdravi način na koji postojimo. I ozdravićemo, draga braćo i sestre, samo je potrebno naše smirenje; ozdravićemo upravo na reč, kako je to rekao rimski kapetan.
Treba da se molimo ugledajući se na primere, junake, kakav je bio rimski kapetan o kome govori današnje Jevanđelje ili sveti Prokopije koga do danas slavimo zbog njegovog podviga. Zamislite jednog kapetana, vojvodu, u stvari, jer je imao potčinjene, koga izvode na sud sa svim vojnim insignijama, a on skida pojas i mač rečima da je verno služio [rimskoj vojsci], kao dobar vojnik, a da sada hoće da služi Hristu. Kazna za to je bila smrt. No, on je u tome video lek, spas, te i prihvata kaznu. Eto, draga braćo i sestre, kakav danas praznik, svetitelja, slavimo, kakvo Jevanđelje nam je rečeno, eto kakva je nada za nas. Ne traži se baš mnogo od nas, ne traži se od nas da hodamo po vodi niti da letimo, već se očekuje smirenje rimskog kapetana koji moli samo reč Gospodnju. Bože, daj! Amin!“
