15. децембра 2024. године, у недељу двадесет и пету по Педесетници, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије началствовао је, по благослову Његовог Високопреосвештенства Архиепископа мостарско-требињског и Митрополита захумско-херцеговачког и стонско-приморског г. Димитрија, евхаристијским сабрањем у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу уз саслужење свештенства Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Након прочитаног јеванђелског одељка Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости:
„Eво Јеванђеља, драга браћо и сестре, ево радосне вести и, како нас је ових дана поучио врсни познавалац писма, речи и језика, ево муштулука.
Многи од вас млађих не знају шта значи реч муштлук, док старији знају. Када бисмо најтачније хтели да преведемо реч јеванђеље, како то каже врсни професор који је овде са нама, онда бисмо за то искористили реч муштулук. Муштулук се односи на радосну вест коју из болнице добија отац о рођењу детета. За њега нема радосније вести, а ни за нас хришћане не би требало да буде радосније вести, браћо и сестре, од оне коју чујемо на светој литургији.
Многима од вас сам много пута говорио о данашњем Јеванђељу, а које је опет толико богато да бисмо данима о њему могли да говоримо. Препуно симболике, у Јеванђељу имамо Самарјанина који се спушта из Јерусалима у Јерихон стрмим путем. Такав пут увек је слика нашег животног пута. Да смо на стрмом путу – тога увек треба да се сећамо, али оно што је најважније, каквим год путем да идемо, не треба да прођемо поред рањеног и болесног.
Браћо и сестре, ако смо прошлих дана и недеља прошли поред неког болесног, жалосног, немоћног, и нисмо се на њега осврнули, ово је час у коме би требало да се покајемо због тога. Узалудно стојимо на овој божанској служби ако смо немарни према ономе ко је рањен, болестан, жалостан, тужан. Ако смо, пак, пришли некоме превивши му ране, и понели га у гостионицу, то значи да смо заличили на самога Господа Христа. Јер Самарјанин из данаше јеванђелске приче није нико друго до сам Господ Исус Христос. Малопре смо отпевали васкрсни тропар а који се завршава призивањем милостивог Бога. Ако бисмо покушали, и поред свих недостатних, да пронађемо прикладно назвање уз Господа Исуса Христа Спаситеља, онда би то било ословљавање Њега као милостивог. Наш Бог је сама милост. Но, драга браћо и сестре, из овога Јеванђеља можемо да научимо и шта је то Божија економија. Сви се помало бавимо економијом, гледајући да некако преживимо, а погледајмо како Бог инвестира! Он своје вино, своје уље даје другоме, маже ране другога вином и уљем, и не само то – носи га и у гостионицу. По многим тумачима, гостионица о којој говори данашње Јеванђеље је Црква. Ми смо данас у гостионици окупљени на овој божанској служби. У њу ми треба да понесмо сваког ближњег, рањеног, уморног или болесног. Нажалост, нема ни једнога од нас који није рањен, било да су га ранили разбојници или ближњи, а често ране сами себи наносимо. Када дођемо у гостионицу, онда их предајемо гостионичарима. То су вама ваш Владика и свештеници. Они се труде да угосте, а наша инвестиција се састоји у томе да им у том задатку ништа не мањка. По речи милостивог Самарјанина, да се побрину (=гостионичари) за рањеника све до његовог опоравка, а ако нешто додатно буде било потребно, он ће намирити још више.
Ова дивна прича нам не открива само каква је Божија економија, већ открива и каква је Божија политика; Божија политика руши границе, али не границе територијȃ, које су људи нацртали, већ границе између људи, тако да нема подела између нас. Међутим, Господ те границе руши љубављу својом, милошћу, добротом. Нема границе која може одолети љубави Божијој; нема границе која може одолети милости Божијој! Нема границе између роба и слободњака, између боје коже, нема граница међу националностима – сви су људи деца Божија. Врло је важно напоменути да је Самарјанин био из, да тако кажемо, прокаженог народа, а опет га Јеванђеље велича. Какво је ово Јеванђеље, драга браћо и сестре! Да се научимо да можемо безграничном љубављу Божијом и ми да се ослободимо сваке границе око себе, превазилазећи границе, како бисмо ушли у безграничну љубав и милост Божију.
Скоро сам доживео нешто интересантно: причајући у једном нашем храму у Немачкој о томе како треба да волимо и своје непријатеље, пришла ми је једна побожна жена након службе питајући ме да ли сам озбиљно мислио да треба да волимо своје непријатеље. Зачудивши се мало, одговорих јој да то заиста мислим и сетих се да једино Господ неизрециве милости заповеда да волимо и своје непријатеље. На слично казивање о љубави према свима, један човек је био упитан да ли треба да волимо и Хрвате, а он је одговорио речима да свакако треба да волимо и Хрвате, треба да волимо све људе. Томе нас учи Јеванђеље. Оно нас не учи како да се затворимо у своју самодовољност, у себе, у своју фамилију јер и међу њима има оних који нас воле и не воле, па чак и у најближој фамилији, има оних који нас користе и оних који нам помажу, те тако ни фамилија није нека спасоносна организација. Исто тако, ни у наше племе, ни у наш народ не треба да се затворимо јер и ту има оних који нас воле и који нас не воле, као и шире. Но, наш задатак није у томе да се бринемо ко нас воли, а ко не, него да попут Господа чинимо оно што Христос говори познаваоцу Закона који му поставља питања, те завршава казивање о милостивом Самарјанину заповешћу да и он иде и чини тако. Господње питање о томе ко је у овој причи ближњи, да ли је то свештеник или левит или пак Самарјанин, нам је важно јер се ближњим показује онај који милост чини. Сваки дан, ако можете, постaвите себи питање ко је наш ближњи! Увек ћемо знати да је то онај који нам милост учини, било да нас је милостиво погледао, дао нам једну поморанџу, мандарину, поклонио поглед љубави, разумевања и саосећања. Опет, када запитамо себе коме смо ми ближњи, треба да знамо да смо ближњи само ономе коме чинимо милост. Наш задатак у овом свету је да будемо следбеници Христови, а то значи да идемо и чинимо што нам је Он заповедио – да носимо један другога, превијајући ране једни другима, да приводимо једни друге у гостионицу која је Црква, а у тој гостионици да учинимо све како би било пријатно и исцељујуће, да она буде бања исцељења и поновног рођења. Боже, дај! Амин!“
Светом Литургијом је завршен овогодишњи симпосион ,,Теологија у јавној сфери” који је трајао од 12. до 15. децембра.
