2. новембра 2025. године, у недељу двадесет прву по Педесетници, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је свету Литургију у параклису Покрова Пресвете Богородице у Висбадену. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Симон Туркић, јереј Александар Марковић и јерођакон Василије Старовлах.
У току свете Литургије Митрополит немачки Григорије одликовао је чином протојереја оца Александра Марковића.
Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства достављамо у целости.
Драга браћо и сестре, јеванђелска прича коју смо данас чули, о сејачу и семену, иако једна од најпознатијих, те бисмо рекли да нам је некако и најразумљивија, ипак је врло тајанствена. Сејач је Бог, а семе реч Божија. Реч Божија није пука реч, већ догађај, јер је Реч Божија пре свега сам Христос. Та реч Божија се сеје, а ми људи имамо разна стања духа, те смо понекад скамењени, заузети бригама овога света, опхрвани као трњем, али смо често и плодна земља.
Драга браћо и сестре, поменута плодна земља је наше срце. На срцу почива наше биће. Ово не говорим као лекар, јер то нисам, већ са искуством свештеника који се овом темом читавог свог живота бави. Поредећи човека са пирамидом, која се идући ка врху сужава, Старац Силуан каже да је човек обрнута пирамида. Човек стоји на врху, а тај врх је срце човеково. Наша осећања, воља, ум, хтења могу да буду и оваква и онаква, али смо срцем везани некако за Бога. Много пута сте и сами искусили да вас неко језиком, рецимо тако, увреди. Такве увреде долазе од наших ближњих, било да је реч о супружницима, деци или родитељима. Но, направимо разлику: битно је да ли увреда долази тек од језика или ипак из срца. Такву разлику ми осећамо. Ако је увреда тек са језика, није страшно. Но, ако је из срца, онда је опасно. Бог чува наше срце. Свети и велики пророк Јеремија поручује, још у Старом Завету, да Бог не гледа на спољашност, већ на човеково срце (уп. Јер 17, 9-10; 24, 7; 31, 33; 32, 39-40). Наше срце је, драга браћо и сестре, та плодна земља.
Проблем је што ми заборавимо понекад на своје срце и заборавимо да спустимо оно што је добро из ума у срце. Заборавимо да се молимо умно-срдачно, да мислимо, рецимо сликовито, срцем својим. Због тог подсећања нам је важна данашња јеванђелска прича. Чули смо како је сејач изашао да сеје и да неко семе паде поред пута (уп. Лк 8, 5): човек стално негде жури, попут вечитог путника, и уместо да се осврнемо на то семе, ми се бринемо, те њега птице позобају. Друго семе је пало на камен (уп. Лк 8, 6): реч је о тврдокорној и, можемо рећи, тешко прилагодљивој подлози. То семе, како читамо, није успело да дȃ плода јер се осушило услед недостатка влаге. За треће семе се каже да је пало међу трње (уп. Лк 8, 7). Трње би биле наше бриге, попут оних шта ћемо обући, шта ћемо јести или шта ћемо пити, каква ћемо кола возити, каква ће нам бити кућа. Све то није небитно, али не смемо да дозволимо да бриге, односно, како каже Јеванђеље, трње обрасте, загуши, то семе – реч Божију. Четврто семе је, како читамо, пало на плодну земљу (уп. Лк 8, 8). То је оно семе које је пало на наше срце. То је догађај сусрета Бога и човека који се дешава у дубини човековог срца. Речима Паула Тилиха, великог немачког теолога који је у време успона фашистичког режима емигрирао из Немачке у Сједињене Америчке Државе, где је и подучавао, на дну човечијег срца срећу се Бог и човек. То је тако лепо речено. Владика Атанасије Јевтић је умео да каже да мајка када рађа дете, оно се додирује са дном њеног срца, а по рођењу као да дете кида од мајчиног срца, постајући тако њен део заувек. Говорио нам је још и то да Бог када је стварао жену, узео је од ребра Адамовог, одмах испод срца, узевши део да би створио Еву – човечицу.
Вредност онога што чинимо почива у томе да ли радимо то од срца. Због тога је важно да обратимо пажњу на своје срце – центар свога бића, на плодну земљу у нама. На основу данашњег Јеванђеља се можемо запитати колико је пута реч Божија пала поред пута – када сам негде журио, те су дошле птице, ђаволи, демони, како год хоћете, и позобали то семе. Колико пута је наше биће било тврдо попут камена, те се није примило семе речи Божије? Колико пута смо се бринули о другим стварима које су опхрвале срце и семе није донело плода?
Али, браћо и сестре, велика радосна вест коју треба да запамтимо је та да Сејач има много семена и никада му семења неће недостајати. Бог сваки дан излази, сеје и не оклева што је једно зарасло у трње, а друго позобале птице. Не жали, већ се радује и нада да семе падне на наше срце. Свакога дана ће сејати ново семе, а до нас је кад ћемо ми отворити врата свога срца. Он стоји пред вратима нашега срца и куца.
Жеља да наше срце буде оплођено семеном речи Божије нас је довела данас у Цркву. Наше срце је створено речју Божијом и за реч Божију. Оно је жедно речи Божије. То је благовест о којој смо данас слушали. Зато, отворимо своје срце, макар, како каже Свето Писмо на другом месту, колико је зрно горушичино, и десиће се чудо са нашим животом (уп. Мт 17, 20). Камење ће пући, и из њега ће рађати семе, наше трње ће бити покошено, а успеће и оно семе које је завршило поред пута.
Нека сте благословени, драга браћо и сестре, обраћајући пажњу на своје срце и остављајући сваку животну бригу, како ћемо ускоро да певамо! Допустимо нашем срцу да буде плодна земља орошена сузама покајања! Боже, дај! Амин!
