4. јуна 2024. године у Манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру прослављен је Патрон Епархије диселдорфске и немачке – Свети Николај Жички. Прослава празника отпочела је бденијем. Свету архијереску Литургију је служио Његово Високопреосвештенство Архиепископ берлински и Митрополит немачки г. Григорије. Његовом Високопреосвештенству саслуживао је Епископ хумски г. Јован, викар Архиепископа берлинског и Митрополита немачког, и свештенство Епархије диселдорфске и немачке.
Након прочитаног јеванђелском одељка Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости:
„У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, у овој дивној ноћи славимо светога Николаја Охридског и Жичког. Славимо, како кажемо у једној стихири, између осталих похвала, учитеља покајања. Са тим у вези ћу се осмелити да вам испричам једну причу, рекао бих, о једном младићу, тада ученику богословије, пре тридесетак година. Десило се да су деца истоварала неке кобасице, у кухињи богословије. Њих неколико се осмелило – јер су били гладни – да узму кришом и поједу. Међу њима се нашао и један младић који је касније осетио да је учинио страшан грех. Тај младић у том тренутку некако дође до књиге Молитве на језеру. Читајући ту књигу он је осетио олакшање. Тог дана, како ми је причао поменути младић, непрестано се враћао тој књизи. Из те књиге се, драга браћо и сестре, сећам два места која су за мој живот била необично важни, а мишљења сам да би она могла бити важна и за живот сваког хришћана. Тако, на једном месту, свети Николај говори о својим непријатељима говорећи да, како ме сећање служи, Бог благослови непријатеље његове, да их и он благосиља, не куне их јер су га они више гурали у Божије наручје него пријатељи. Како узвишено размишљање! Друго место, којег се као кроз магу сећам, нисам ни сигуран да ћу баш тачно испричати, али је за мене било од изузетне важности. Наиме, кад се човек каје, кад се човек исповеда, он као да стаје пред огледало и види своје лице онаквим какво оно јесте, а не како би он волео да оно јесте. Међутим, додаје Николај, да је џаба и лице и огледало ако нема светлости да обасја лице јер без ње се оно не види, нити се без ње лице може умити нити да се просвети, а ни да се очисти срце. Та светлост је, како нас подучава Николај, сам Христос. За светог Николаја је Христос био све, али и за сваког од нас, не само за свете, већ све нас који се хришћанима зовемо, треба да буде све. Због тога смо се ми вечерас, у овој ноћи окупили, драга браћо и сестре, да прославимо Христа. Још нешто сам научио од светог Николаја: није потребно Богу наше славље, већ Он хоће да се ми прославимо славећи Њега. Он хоће нама да дá од своје славе, и ми кад год славимо Бога, кад год му се молитвено обраћамо, све је то за нас спасоносно јер отварамо своје биће, своје срце, своју душу, свој ум како би у нас ушла слава Божија. Из тог разлога је величанствено када човек стане пред лице Божије, кад се искрено каје за своје грехе, било оне хотимичне или нехотимичне, учињене у знању или незнању, речју или делом. Кад тако стане пред лице Божије, усудићу се да кажем тако – како кажу свети Божији људи – обрадује се Бог. Он се радује јер тада има отворена врата нашег срца пред којима Он увек стоји, те може да нам да ту светлост, и да све буде другачије у нама, наше срце, наш ум, наше очи и наше лице. Због тога смо овде, пред лицем Божијим, да нас Бог обрадује, да се ми Њему обрадујемо. Да славећи Бога добијемо од славе Божије – као што је свети Николај добио! Амин!“
