4. juna 2024. godine u Manastiru Uspenja Presvete Bogorodice u Himelstiru proslavljen je Patron Eparhije diseldorfske i nemačke – Sveti Nikolaj Žički. Proslava praznika otpočela je bdenijem. Svetu arhijeresku Liturgiju je služio Njegovo Visokopreosveštenstvo Arhiepiskop berlinski i Mitropolit nemački g. Grigorije. Njegovom Visokopreosveštenstvu sasluživao je Episkop humski g. Jovan, vikar Arhiepiskopa berlinskog i Mitropolita nemačkog, i sveštenstvo Eparhije diseldorfske i nemačke.
Nakon pročitanog jevanđelskom odeljka Mitropolit Grigorije se obratio prisutnima. Besedu Njegovog Visokopreosveštenstva donosimo u celosti:
„U ime Oca i Sina i Svetoga Duha! Draga braćo i sestre, u ovoj divnoj noći slavimo svetoga Nikolaja Ohridskog i Žičkog. Slavimo, kako kažemo u jednoj stihiri, između ostalih pohvala, učitelja pokajanja. Sa tim u vezi ću se osmeliti da vam ispričam jednu priču, rekao bih, o jednom mladiću, tada učeniku bogoslovije, pre tridesetak godina. Desilo se da su deca istovarala neke kobasice, u kuhinji bogoslovije. Njih nekoliko se osmelilo – jer su bili gladni – da uzmu krišom i pojedu. Među njima se našao i jedan mladić koji je kasnije osetio da je učinio strašan greh. Taj mladić u tom trenutku nekako dođe do knjige Molitve na jezeru. Čitajući tu knjigu on je osetio olakšanje. Tog dana, kako mi je pričao pomenuti mladić, neprestano se vraćao toj knjizi. Iz te knjige se, draga braćo i sestre, sećam dva mesta koja su za moj život bila neobično važni, a mišljenja sam da bi ona mogla biti važna i za život svakog hrišćana. Tako, na jednom mestu, sveti Nikolaj govori o svojim neprijateljima govoreći da, kako me sećanje služi, Bog blagoslovi neprijatelje njegove, da ih i on blagosilja, ne kune ih jer su ga oni više gurali u Božije naručje nego prijatelji. Kako uzvišeno razmišljanje! Drugo mesto, kojeg se kao kroz magu sećam, nisam ni siguran da ću baš tačno ispričati, ali je za mene bilo od izuzetne važnosti. Naime, kad se čovek kaje, kad se čovek ispoveda, on kao da staje pred ogledalo i vidi svoje lice onakvim kakvo ono jeste, a ne kako bi on voleo da ono jeste. Međutim, dodaje Nikolaj, da je džaba i lice i ogledalo ako nema svetlosti da obasja lice jer bez nje se ono ne vidi, niti se bez nje lice može umiti niti da se prosveti, a ni da se očisti srce. Ta svetlost je, kako nas podučava Nikolaj, sam Hristos. Za svetog Nikolaja je Hristos bio sve, ali i za svakog od nas, ne samo za svete, već sve nas koji se hrišćanima zovemo, treba da bude sve. Zbog toga smo se mi večeras, u ovoj noći okupili, draga braćo i sestre, da proslavimo Hrista. Još nešto sam naučio od svetog Nikolaja: nije potrebno Bogu naše slavlje, već On hoće da se mi proslavimo slaveći Njega. On hoće nama da dá od svoje slave, i mi kad god slavimo Boga, kad god mu se molitveno obraćamo, sve je to za nas spasonosno jer otvaramo svoje biće, svoje srce, svoju dušu, svoj um kako bi u nas ušla slava Božija. Iz tog razloga je veličanstveno kada čovek stane pred lice Božije, kad se iskreno kaje za svoje grehe, bilo one hotimične ili nehotimične, učinjene u znanju ili neznanju, rečju ili delom. Kad tako stane pred lice Božije, usudiću se da kažem tako – kako kažu sveti Božiji ljudi – obraduje se Bog. On se raduje jer tada ima otvorena vrata našeg srca pred kojima On uvek stoji, te može da nam da tu svetlost, i da sve bude drugačije u nama, naše srce, naš um, naše oči i naše lice. Zbog toga smo ovde, pred licem Božijim, da nas Bog obraduje, da se mi Njemu obradujemo. Da slaveći Boga dobijemo od slave Božije – kao što je sveti Nikolaj dobio! Amin!“
