Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости.
„Драга браћо и сестре, много пута сте чули за појам покајања. Вероватно и да сте слушали о томе шта је покајање и колико је оно потребно. Можда вас је неко и научио шта покајање у најдубљем смислу те речи значи, односно, можда сте имали искуство покајања. Но, увек је потребно подсећати се шта је покајање и о чему говоримо када тај термин помињемо. Када бисмо се осврнули на етимологију речи у грчком језику, где је еквивалент покајању реч μετάνοια, дошли бисмо до значења, отприлике, промена ума, а у вези са тим, и промена мишљења, начина на који размишљамо.
Следствено овоме долазимо и до питања о потребности промене мишљења, а одговор на такво питање се налази у склоности нашег ума да се отрује, рецимо тако. Овим упућујемо на могућност нашег ума да се изобличи, искриви, поквари. Важност ума почива у чињеници да је он нашем бићу управљач, попут волана ауту, иако је поређење врло поједностављено. Замислимо машину код које је све исправно, али управљач отказује, такав квар захтева хитну интервенцију. Тако и наш ум може да буде искривљен, односно да нас води на погрешну страну. Због тога је нама потребно покајање. Другим речима, потребно нам је исправљење и оздрављење нашег ума. Због тога смо у Цркви и због тога идемо нашим свештеницима како бисмо разговарали, како бисмо се исповедали. Често отворено разговарамо и са нашим пријатељима, али и стајемо пред иконе, пред лице Божије и лица светих. Пред њима молимо да се исправи наш ум, да се исцели, да се просветли наш разум, умије и опере. Иначе, без целовитости ума и здравог разума одлазимо у провалију. Ово је о покајање у најкраћем. Можемо да додамо и да је покајање увек тежња да наш ум буде здрав, односно да не буде, како рекосмо, отрован и упрљан – покварен.
Огледало овога о чему говоримо је (не)испуњење прве заповести коју нам Господ даје, а она се односи на то да љубимо једни друге. Чим некога, или боље речено било кога, не љубимо, односно некога мрзимо, говоримо лоше о некоме или мислимо лоше о некоме, макар то била и нека заиста лоша особа, наш ум се квари. Он се квари полако, нечујно, али, рецимо тако, перфидно: на том путу покварености ума, убеђени смо у исправност својих одлука. Постепено, партикуларности зла придајемо широке размере, те од једног човека кога видимо као лошег или га мрзимо, долазимо до мноштва о којима немамо ништа лепо да помислимо, а камоли кажемо.
Због свега што рекосмо, Господ – чији је ум апсолутно целовит и здрав – трпи због нас све оно о чему слушасмо у Јеванђељу. Све лоше што Господ предсказује својим ученицима да ће им се због Њега десити трујумфује у казивању да ће таква зла дела бити препозната као служба самоме Богу, а ни ту није крај – сам Син Божији ће бити предат на смрт.
Поквареност ума, како видесмо, има пресудан утицај, такав да здравље ма чега другог нема значаја пред таквим стањем. Ипак, нама је велика срећа, благослов, да нам је дато покајање. Како једна литургијска молитва то дивно казује, Бог нам даје покајање за спасење, није нас Бог оставио. Бог нам, дакле, даје могућност да поправимо наш ум покајањем, стајањем пред Господом и признањем греха и жаљењем због тога. Било да оговарамо, клеветамо, варамо, треба да се кајемо. Казивање о греху није само по себи циљ, оно крије у себи тежњу да се то више не дешава, да се то исправи и не понавља.
Покајањем постижемо исцељење. Покајањем стичемо могућност да наш ум буде здрав и целовит. Потреба за покајањем и значај управо почива у тој могућности целовитости ума и његовом здрављу. Неопходно је да као људи, као хришћани, живимо покајањем, односно, сталним исправљањем нашег ума, просветљењем, његовим исцељењем, чињењем да он буде здрав. Помињемо, врло смислено у симболу, просветљен ум упућујући на светост коју пратимо (уп. Јн 8,12).
Често чујемо, а неретко смо и сами такви, да немамо за шта да се кајемо, да ништа нисмо погрешили. У духу онога што смо рекли, то је већ знак да нам је потребна поправка. Са друге стране, добар почетак је признање, односно увиђање да грешимо. Да нам Господ дарује покајање! Амин!“
