22. септембра 2024. године, у недељу тринаесту по Педесетници, светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије у храму Светих Стефана и Јелене Штиљановић прослављено је 30 година постојања Црквене општине у Аугсбургу. Вече пре, у суботу, 21. септембра одржана је свечана академија поводом јубилеја.
Након прочитаног јеванђелског одељка, Митрополит немачки Григорије се обратио присутнима. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости.
„Драга браћо и сестре, данас је велики празник за вашу заједницу. Празновање јубилеја датира још из времена настанка старозаветних списа. Јубилеји једне заједнице, народа или цркве су важни јер сведоче о напору неопходном да се једна заједница сачува. Живимо у времену када је јако тешко одржати и породицу као основну заједницу: бракови се брзо завршавају; муж напушта жену, жена мужа. На неки начин, нажалост, понеки људи остављају и своју сопствену децу сломом брака. Односно, разара се та елементарна заједница – породица.
Да би се сачувала једна заједница неопходно је много одговорности. Управо о одговорности нам говори данашње Јеванђеље. О њој не волимо да слушамо често нити о њој да размишљамо. Она нам некако тешко пада. Опет, када нам неко каже да нисмо одговорни, ми то доживљавамо као велику критику, увреду. Ипак, морамо бити одговорни. Данашње Јеванђеље нас учи томе: Господ је овај свет подарио као свој виноград, као своју грађевину, као свој дом, и дао нам га како бисмо у њему били виноградари.
Стицајем околности поседујем искуство у виноградарству из Херцеговине, те могу скромно да посведочим о труду који је потребан како би се виноград успешно одржавао. Кажу стари виноградари да је неопходно сваки дан улазити у виноград, рецимо, поздрављати га. А на све то долази и потреба да се орезује, обрађује, залива… У еванђелској причи Господ говори о томе како неки човек посади виноград, даде га виноградарима на управу. Господ је, драга браћо и сестре, отац, односно домаћин овог винограда, док смо виноградари сви ми. Све што радимо у овоме свету, без обзира на то којом делатношћу се бавимо, било да смо лекари, учитељи, зидари, вртлари, домаћице или пак свештеници, ми смо у винограду Господњем и обрађујемо га. Када то схватимо, онда се и другачије понашамо. Онда смо на задатку – делу Божијем. На тај начин са Богом као најбољим уметником уређујемо овај свет и своју околину. Међутим, како приказује данашње Јеванђеље, виноградари су се понели врло осионо. Како би их умудрио, Домаћин шаље своје слуге, рецимо, пророке Старог завета да науче људе и објаве чији је виноград и да то захтева људску одговорност. Пророке су људи поубијали. Господар винограда – Бог шаље сада Сина свога, из своје љубави, али и значаја винограда. Преко Сина свога учи сада Господар виноградаре одговорности. Наследника винограда зли виноградари убијају како би отклонили и последњу препреку и дошли у посед винограда. Син трпи, клинце, шибање и распињање на крсту што језик Светог писма ставља у речи одбацивања камена, али васкрсењем, узласком на небеса и седењем са десне стране Оца одбачени камен поста глава угла. Без Њега нема ничега – Он је почетак и крај. О томе нам, драга браћо и сестре, сведочи данашње Јеванђеље.
У духу јеванђелског читања, замислимо да нам неки човек и жена дају кућу у којој током њиховог одсуства можемо боравити, али да је потребно да покажемо одговорност у опхођењу – да поспремимо, да чистимо. Ако смо одговорни, гледаћемо да не направимо неку штету, да држимо уредним дом, можда чак и боље од онога како смо га затекли. Истовремено показујемо захвалност, али и одговорност. Ми, браћо и сестре, у овом свету живимо као да смо га ми створили, па тако неретко желимо, нажалост, и да га уништимо. Зато је толико важно да схватимо колико је велика наша одговорност за овај свет. Уз то, не само што је Бог створио овај свет, Бог је створио и нас, тако је свако од нас опет један појединачни виноград, те и према себи треба да се понашамо одговорно, како према свом телу, тако и према својој души, уму, осећањима, срцу. Сваки дан се сусрећемо са људима који пате, било физички, било психички. Уколико само мало загребемо по нашим животима, видимо да смо често неодговорни према себи, што се види по нашем начину живота. Можемо се усудити да кажемо да смо ми и добро колико смо заправо неодговорни. Прилика за учење има увек, а посебно су то божанске службе које нас пре свега уче одговорности, односно како да стојимо пред Богом, због мноштва добијених дарова. Бог нам је дао свет, живот и радост. На те дарове често одговарамо незахвално. И нама се шаљу пророци у лику благочестивих људи који нам указују на грешке. Често их потпуно одбацујемо. Одбацујемо савете мајке, оца, али и детета. Син тако често укаже оцу да није добро да пије, псује, на чега отац неретко остаје глув. Не желимо да чујемо те гласове који нас позивају на одговорност. Никоме није пријатно да то чује, а у суштини то нам је јако важно.
Свети Стефан Штиљановић отишао је из Паштровића у северне крајеве, просторе данашње Бачке и данашње Мађарске, бринући се непрестано да му народ преживи. Ми га због те одговорности славимо. У временима глади се поставио као одговорни управитељ. Његова одговорност награђена је славом светитељства до данашњег дана. То је још један од многих примера одговорности.
Иако смо ми добри, морамо да радимо на бризи за друге, оне поред себе, на бригу о заједници. Опет, на примеру винограда, ако чокоте поставимо преблизу, неће бити хлада од суседном чокота, опет, ако посадимо предалеко, не сме га много заклањати. Тако и ми треба да пазимо једни друге, да ли је нашим ближњима добро, да ли им неким случајем сметамо, да ли можемо да помогнемо. На ту одговорност смо ми позвани, браћо и сестре, да бринемо једни за друге. Уместо тога ми, нажалост, вређамо и одмажемо својим ближњима. Често су таква деловања резултат потискивања сопствене неодговорности, сопствених слабости или недостатака. Наш задатак и одговорност се састоји у томе да другоме помогнемо да превазиђе своје слабости. Управо на тој одговорности почива заједница. По примеру Светога Саве и познате приче, један штап је лако сломити, али седам њих није лако. Снага заједнице се темељи на одговорности чланова. Повезани у Христу, нико неће моћи да нам науди, док појединачно, односно разједињени, нећемо бити јаки. Тридесет година опстајете као заједница, а нека вам циљ новог почетка не буде тридесет, већ триста година. Молитвама Светих Стефана и Јелена да се умудримо у бризи једних за друге! Нека да Бог! Амин!“
