Свету архијерејску Литургију је служио Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије са Његовим Високопреосвештенством Архиепископом диселдорфско-берлинским Митрополитом немачким г. Григоријем, Његовим Преосвештенством Епископом пакрачко-славонским г. Јованом, Његовим Преосвештенством Епископом диоклијским г. Пајсијем и свештенством и свештеномонаштвом више епархија Српске Православне Цркве.
Након читања Јеванђеља присутнима се беседом обратио Митрополит Григорије. Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости.
„А Он им рече: Видех сотону где спаде с неба као муња. Ево вам дајем власт да стајете на змије и на шкорпије, и на сву силу вражију, и ништа вам неће наудити. Али се не радујте томе што вам се духови покоравају, него се радујте што су имена ваша написана на небесима. “ (Лк 10, 18–20)
У овој краткој јеванђелској слици сажета је сва дубина људске глупости и сав сјај људске чистоте и отворености. Управо су ме ове Христове ријечи, које смо малочас чули, подсјетиле – па зато и вас подсјећам – да Јеванђеље није збирка старих, архаичних записа из неког давно прохујалог времена, толико далеког да нам дјелује туђе.Иако нам се понекад баш тако чини – да те ријечи нису упућене нама, него неком другом, негдје далеко.
Али Јеванђеље није ни збирка бајковитих и мистичних прича, нити тек текстуално оваплоћење божанских истина. Оно је, прије свега, прича о животу. Животу у својој најдубљој, понекад суровој и болној истини. Животу који је сажет до саме сржи, очишћен од сувишног, празног, непотребног. Понекад је Јеванђеље као сам живот. Зато је истинито и аутентично. А управо због те истине и аутентичности – оно је и лијепо. Лијепо као што живот умије да буде, кад га погледамо срцем.
Подсјетимо се зато заједно: зашто јеванђелске истине ми, људи, тако често гурамо под тепих? Зашто их игноришемо? Јер најлакше је не погледати у огледало када нам га неко принесе пред лице. А Христове ријечи управо то чине: постављају пред нас огледало – чисто као суза – у којем се јасно огледају све наше слабости и искривљености. А њих има свако од нас. Јер људи смо – несавршени. Али то не значи да смо вјечно и безнадежно непоправљиви. Напротив.
И управо о томе Господ говори: о могућности преображења, о томе да се оно што је склоно паду може подићи, узвисити, узрастајући ка једном племенитијем начину постојања. А од тог племенитог чина дијели нас само једно – срце чисто и самосвјесно. Чисто – да бисмо могли уопште да чујемо истину. Јер истина се, подсјећа нас Господ, открива само онима који јој прилазе без гордости и сујете, срцем дјетињим и неисквареним.
А срце самосвјесно – да бисмо разумјели колико је гордост и злоупотреба моћи кратак пут до амбиса. Горд човјек не увиђа да су власт и моћ често само пречица до сопствене пропасти. Јер власт и моћ не могу испунити пукотине у нашем бићу – без обзира на то како су и због чега настале. Не могу залијечити наше ране, нити угушити незадовољства, несигурности и страхове. Напротив, само их продубљују. Јер моћ рађа глад за још већом моћи. А та се глад не може заситити – не постоји хљеб који би је нахранио. Што је више хранимо, она постаје све неумјеренија и захтјевнија. И управо у томележи замка. Христос то врло добро зна.
А насупрот томе, у свијету у којем живимо, једино што се цијени јесте моћ. Ако ниси на позицији, ако немаш утицај, ако не контролишеш нешто или некога – нико не жели да те чује, а камоли да ти помогне. Али међу нама, хришћанима, тако не смије бити. Зато и каже Господ у Јеванђељу: „Не радујте се томе што вам се духови покоравају, него се радујте што су имена ваша записана на небесима.“ (Лк 10, 20) То је наша радост. То је наша снага.
Браћо и сестре, хајде да и ми научимо ову јеванђелску истину. Не само умом него и срцем. Истину да нам ниједна власт, ниједна надмоћ не може замијенити ону малу, али бесцјену животну радост: љубав, загрљај, утјешну ријеч, осјећај припадности, топлину мјеста гдје нас неко чека и гдје се можемо склонити када животни терети отежају?
Моћ не може нахранити нашу духовну глад – глад за смислом. Напротив, она за собом оставља пустош у нашем бићу, у нашој души и утроби. Пустош која нас удаљава од других, па и од нас самих. Јер осјећај надмоћи и доминације над другим бићем – било човјеком, било животињом – одваја нас од заједнице. А ми смо створени за заједницу. Без ње, ми као људи нисмо могући. Без ње, наше постојање бива потопљено у изопштеност и безличност. А на крају – и у безосјећајност.
Зато је пад загарантован. Као што је и сотона пао – као муња с неба. Јер ниједна власт, ниједна сила, ниједна част – није трајала довијека. Видимо то и у Јеванђељу, али и свакодневно око нас. И та нас истина не треба радовати на погрешан начин – да нас не понесе наша сопствена гордост, она скривена и подмукла.
Умјесто да се опијамо моћи, вратимо се ријечима Јеванђеља. Послушајмо их срцем – чистим и отвореним. Осјетимо њихову истинитост. И не заборавимо: Христос не каже да се радујемо моћи, већ да се радујемо што су наша имена записана на небесима. Једном ријечју – што припадамо. Што смо уписани у живот, у вјечност и љубав. Што постојимо у заједници с Њим и са својим ближњима. Јер шта ће значити било коме моћ која је трајала кратко, ако није уписан у Књигу живота? Или, још болније – ако је због моћи и гордости из ње избрисан?
Драга браћо и сестре, не заборавимо ни то да смо се сабрали данас овдје како би нас се сјетио Господ Бог у Царству своме – и како бисмо оставили иза себе наше гријехе, наше терете и животне бриге. Отац Пајсије је људима који су долазили на Свету Гору често говорио: не губите оно што сте овдје стекли чим дођете до Уранополиса.“ Тако и ја данас кажем вама: немојте изгубити оно што овдје добијете чим стигнете до Тивта,или до било које обале свијета.
Зато не расипајмо овај час. Не лутајмо мислима. Будимо овдје, сви заједно. Једни с другима и с Богом. Све само с једним разлогом: да не бисмо пали. Или, ако смо већ пали – да бисмо устали. Амин.
Фотографије: Митрополија црногорско-приморска