Велики четвртак у Диселдорфу

„Драга браћо и сестре, у овој великој недељи читамо из светог Јеванђеља о драматичним догађајима који су везани за личност Господа нашег Исуса Христа. Но, најважније би било да разумемо да се све збило нас ради, како бисмо ми могли да преживимо овај живот који смо добили од Бога. Иста драма спасења која се бива са нашим Спаситељем збива се и у нашим животима. Између осталог, из данашњег читања, чули смо и о узнемирењу у духу. Колико се само ми пута унемиримо у духу? Можемо да кажемо, ако се неко никада не узнемири духом, да и није баш прави човек.

 

Небројана су разочарања од људи којима смо чинили добро, од најближих, са којима живимо, у фамилији, од пријатеља, колега, другова са којима смо ишли у школу или студирали. Као што је у данашњем јеванђелском читању више пута показано, људска лудост нас често може узнемирити. Узнемирује нас то како се понаша један од ученика коме се даје тридесет сребреника за издају Учитеља. Каже се и да је почео да размишља како да га изда. Узнемирује нас и Петрово држање, који најпре не дозвољава Исусу да му опере ноге, а када га Исус на послетку убеди у потребност таквог чина, Петар му обећава верност. Но, ипак га се трипут одрекао. Они којима је Христос очи отварао, исцељивао их, сада му се ругају, понижавају га. Све то један човек мора да изнесе у животу, било да смо свештеници, оци, мајке, браћа или сестре. Све ћемо ово доживети у животу.

 

Све ово се може издржати једино везаношћу за Оца небеског, тако што ћемо тражити да будемо испуњени Духом Светим. Због тога и Христос у најдраматичнијим тренуцима свога страдања пада на своје лице, тражи да га мимоиђе чаша страдања, али ипак се на крају повинује вољи Оца свога. Упркос томе што су наше дилеме много мање драматичне од Христових у часу страдања, ипак заборављамо коме да се обратимо тада, и чијој вољи да се повинујемо – вољи Оца небескога. Ми желимо да буде воља наша, да буде онако како смо ми замислили. Због тога и нисмо спремни на оно што човека чини човеком – на жртву. Уместо жртве за себе или друге, више смо склони да жртвујемо друге себе ради. Имајмо на уму да жртвовање није лако, те ни да жртва за другог није могућа без вере у Бога.

Христова спаситељска жртва је добровољна са Његове стране, учињена нас ради и нашег спасења ради. Због тога и ми треба да настојима, каква год издаја или понижење од људи нас затекло, а тако нешто је неминовно, било од брата, сарадника, пријатеља, а непријатеље ни да не спомињемо, да имамо веру у живога Бога. То нам сведочи Христов пример који је у непрестаној заједници са Оцем и Духом, увек се слави са Оцем и Духом Светим. Христова спаситељска жртва је и била могућа јер је у непрестаној заједници са Оцем и Духом Светим. Због тога је јако важно да се научимо, било да смо свештеници или родитељи, да не можемо да поднесемо драму спасења без вере у Бога. Драму није могуће ни изнети без свести о њој као драми спасења. Такав поглед на страдања мења наш однос према себи самима, али и другима. То нас доводи до онога што Христос говори ученицима својим након што им је опрао ноге – служењу ближњима. Христос мења парадигму служења: сада не пере слуга ноге господару, већ, још радикалније, Бог својим створењима пере ноге. Христов пример служења искључује подвојеност на старије, моћније, утицајније. Прање ногу једни другима нас упућује на смиреност једних пред другима. То је предуслов за оно што данас чинимо, а што нам је Он поверио ради спасења – служење литургије, божанске вечере на којој је Христос хлеб живота који се даје. Уз то нам Христос говори и да кад год литургију чинимо, смрт Његову објављујемо и васкрсење исповедамо. У томе ми имамо утеху док живимо ову драму спасења; њу треба да примамо са радошћу, љубављу, и у смирењу пред другима, да нисмо већи, да нисмо позвани на издају, већ на спасење других. Боже, дај! Амин!“