У храму Васкрсења Христова и капели Св. Апостола и Јеванђелисте Луке, литургијски је прослављен празник Светог Кнеза Лазара и српских новомученика. Након Свете Литургије одслужен је парастос невиним пострадалим војсковођама и војницима нашег рода од Косова до данашњих дана код Крста на војничком гробљу у Франкфурту.
Беседа оца Слободана Тијанића на Светој Литургији:
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Бог нас је, драга браћо и сестре створио слободним и дао нам могућност да изаберемо начин на који ћемо пре свега провести живот вечни, јер земаљски је кратак и варљив. Дао нам је могућност да начином свога живота прославимо Њега нашега Творца. А како да прославимо Бога?
Један од аспекта молитве је слављење Бога. Обично се молитва схвата као молба – када се људи обраћају Богу са неким захтевима. Разумљиво, када нешто тражимо, имамо потребу, понекад и очајну, онда вапимо за помоћ некоме ко би могао да уради нешто поводом тога. То је јасно. Али људима је често мање јасно да они треба да прослављају Бога.
Људи често траже славу из сопствених, чисто људских разлога – недостаје им пажње, признања, болно желе да уђу у вести, понекад за то примењују разне неразумне трикове. Често људи траже славу, видећи је као кључ комерцијалног успеха. Понекад траже моћ, контролу над другима – попут диктатора који захтевају величање од својих поданика. И једно и друго је неприменљиво на Бога – Њему ништа није потребно, наша похвала Му ништа не додаје, не испуњава ниједну Његову потребу и не учвршћује Његову силу. Када људи траже славу једни од других, то је обично нешто гордо и погрешно.
Али и у нашем свету можемо наћи достојне примере хвале. Нпр. уметник је познат по својим сликама, а композитор по својим симфонијама. Доктор или ватрогасац задобијају славу због спасавања живота. У таквом случају, величање је достојно и прави је одговор на нешто добро, вредно, на моралну узвишеност.
Када хвалимо генија или хероја, ми не надокнађујемо неке њихове потребе, већ препознајемо вредност онога што су урадили. Вредност дела бесмртнога.
Зато ми као народ славимо данашњи празник Видовдан и Светог Кнеза Лазара великомученика косовског. Славимо их јер су они својим избором ” земаљско је замалена царство, а небеско увек и довека” изабрали пут свих нас који смо се родили и који ће се родити у колевки српској.
Видовдан је још од косовског боја симбол слободе. Оне о којој се и данас много говори – слободе избора. Наши преци на челу са Светим Кнезом Лазаром, оставили су нам косовски завет настао из светосавља. Учења о животу и вери каква су проповедали светородни Немањићи, почевши од нашег духовног оца Светог Саве.
Никада, као што није ни данас, није било лако следити тај пут. То није краћи и лакши пут, али је пут љубави и правде. Непрекидна жеља за уједињењем у једној вери, једном Богу и народу и на послетку у једној земљи и једном језику. Видовдански пут је свесно изабран пут страдања са неупитном вером у Васкрсење. Жртвовање многих овоземљских награда и добара па и самог живота зарад небеског царства.
Наш Видовдан није прича о корисности, већ о доброти. Није исправно оно што је корисно, већ само и искључиво оно што је добро.
Ако хоћемо боље и добро, држаћемо се Видовдана. Нећемо га трампити за неку ситну, текућу корист. Пре свега због тога, што смо наследници оних који су већ изабрали пут, пут који није фикција и бајка. Због те историјске мисије морамо истрајати. Морамо сачувати доброту, јер ћемо тако сачувати свет. На шта ће свет личити, ако у њему буду живели људи који ће заборављати завете предека и тражити пролазну и трулежну славу.
Завет који нам је остао обавезује нас да будемо одговорни и према онима који су га до данашњих дана сачували и према онима који ће га после нас даље носити. Ако је православље со свету, онда је Видовдан со светосављу и светионик свима нама и онима који ће доћи после нас.
Славећи данас Видовдан и Светог Кнеза Лазара и све мученике из рода нашег од Косова до данашњих дана, славимо Бога што нас није заборавио и што нам је даровао семе из којег ће да изникне род достојан покајања. Род светосавски и видовдански, род Христов који ће увек и на сваком месту славити Свевишњег речима: ”Достојан си, Господе, да примиш славу и част и силу; јер си ти саздао све, и по вољи твојој јест и створено је.“ (Отк. 4,11).
Велика је и силна била империја са којом су се Срби сукобили на Косову. Велике су силе које нас данас искушавају, а највеће су оне у нама и међу нама. Времена има још и сва искушења се могу пребродити. Треба се борити против узрока проблема, а не против последице. Људи су отпали од Бога и то је једини узрок свих недаћа. Потребна нам је вера у Васкрслога Христа коју су имали Свети Мученици Косовски. Кад ту веру нађемо и кад се за њу изборимо можемо заједно са њима да кажемо: „Ако је Бог са нама ко ће против нас?“(Рим. 8, 31).
Нека би Господ дао да тако буде молитвама Светог Кнеза Лазара и осталих угодника из рода нашега. Амин, Боже дај.
