U hramu Vaskrsenja Hristova i kapeli Sv. Apostola i Jevanđeliste Luke, liturgijski je proslavljen praznik Svetog Kneza Lazara i srpskih novomučenika. Nakon Svete Liturgije odslužen je parastos nevinim postradalim vojskovođama i vojnicima našeg roda od Kosova do današnjih dana kod Krsta na vojničkom groblju u Frankfurtu.
Beseda oca Slobodana Tijanića na Svetoj Liturgiji:
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!
Bog nas je, draga braćo i sestre stvorio slobodnim i dao nam mogućnost da izaberemo način na koji ćemo pre svega provesti život večni, jer zemaljski je kratak i varljiv. Dao nam je mogućnost da načinom svoga života proslavimo Njega našega Tvorca. A kako da proslavimo Boga?
Jedan od aspekta molitve je slavljenje Boga. Obično se molitva shvata kao molba – kada se ljudi obraćaju Bogu sa nekim zahtevima. Razumljivo, kada nešto tražimo, imamo potrebu, ponekad i očajnu, onda vapimo za pomoć nekome ko bi mogao da uradi nešto povodom toga. To je jasno. Ali ljudima je često manje jasno da oni treba da proslavljaju Boga.
Ljudi često traže slavu iz sopstvenih, čisto ljudskih razloga – nedostaje im pažnje, priznanja, bolno žele da uđu u vesti, ponekad za to primenjuju razne nerazumne trikove. Često ljudi traže slavu, videći je kao ključ komercijalnog uspeha. Ponekad traže moć, kontrolu nad drugima – poput diktatora koji zahtevaju veličanje od svojih podanika. I jedno i drugo je neprimenljivo na Boga – Njemu ništa nije potrebno, naša pohvala Mu ništa ne dodaje, ne ispunjava nijednu Njegovu potrebu i ne učvršćuje Njegovu silu. Kada ljudi traže slavu jedni od drugih, to je obično nešto gordo i pogrešno.
Ali i u našem svetu možemo naći dostojne primere hvale. Npr. umetnik je poznat po svojim slikama, a kompozitor po svojim simfonijama. Doktor ili vatrogasac zadobijaju slavu zbog spasavanja života. U takvom slučaju, veličanje je dostojno i pravi je odgovor na nešto dobro, vredno, na moralnu uzvišenost.
Kada hvalimo genija ili heroja, mi ne nadoknađujemo neke njihove potrebe, već prepoznajemo vrednost onoga što su uradili. Vrednost dela besmrtnoga.
Zato mi kao narod slavimo današnji praznik Vidovdan i Svetog Kneza Lazara velikomučenika kosovskog. Slavimo ih jer su oni svojim izborom ” zemaljsko je zamalena carstvo, a nebesko uvek i doveka” izabrali put svih nas koji smo se rodili i koji će se roditi u kolevki srpskoj.
Vidovdan je još od kosovskog boja simbol slobode. One o kojoj se i danas mnogo govori – slobode izbora. Naši preci na čelu sa Svetim Knezom Lazarom, ostavili su nam kosovski zavet nastao iz svetosavlja. Učenja o životu i veri kakva su propovedali svetorodni Nemanjići, počevši od našeg duhovnog oca Svetog Save.
Nikada, kao što nije ni danas, nije bilo lako slediti taj put. To nije kraći i lakši put, ali je put ljubavi i pravde. Neprekidna želja za ujedinjenjem u jednoj veri, jednom Bogu i narodu i na posletku u jednoj zemlji i jednom jeziku. Vidovdanski put je svesno izabran put stradanja sa neupitnom verom u Vaskrsenje. Žrtvovanje mnogih ovozemljskih nagrada i dobara pa i samog života zarad nebeskog carstva.
Naš Vidovdan nije priča o korisnosti, već o dobroti. Nije ispravno ono što je korisno, već samo i isključivo ono što je dobro.
Ako hoćemo bolje i dobro, držaćemo se Vidovdana. Nećemo ga trampiti za neku sitnu, tekuću korist. Pre svega zbog toga, što smo naslednici onih koji su već izabrali put, put koji nije fikcija i bajka. Zbog te istorijske misije moramo istrajati. Moramo sačuvati dobrotu, jer ćemo tako sačuvati svet. Na šta će svet ličiti, ako u njemu budu živeli ljudi koji će zaboravljati zavete predeka i tražiti prolaznu i truležnu slavu.
Zavet koji nam je ostao obavezuje nas da budemo odgovorni i prema onima koji su ga do današnjih dana sačuvali i prema onima koji će ga posle nas dalje nositi. Ako je pravoslavlje so svetu, onda je Vidovdan so svetosavlju i svetionik svima nama i onima koji će doći posle nas.
Slaveći danas Vidovdan i Svetog Kneza Lazara i sve mučenike iz roda našeg od Kosova do današnjih dana, slavimo Boga što nas nije zaboravio i što nam je darovao seme iz kojeg će da iznikne rod dostojan pokajanja. Rod svetosavski i vidovdanski, rod Hristov koji će uvek i na svakom mestu slaviti Svevišnjeg rečima: ”Dostojan si, Gospode, da primiš slavu i čast i silu; jer si ti sazdao sve, i po volji tvojoj jest i stvoreno je.“ (Otk. 4,11).
Velika je i silna bila imperija sa kojom su se Srbi sukobili na Kosovu. Velike su sile koje nas danas iskušavaju, a najveće su one u nama i među nama. Vremena ima još i sva iskušenja se mogu prebroditi. Treba se boriti protiv uzroka problema, a ne protiv posledice. Ljudi su otpali od Boga i to je jedini uzrok svih nedaća. Potrebna nam je vera u Vaskrsloga Hrista koju su imali Sveti Mučenici Kosovski. Kad tu veru nađemo i kad se za nju izborimo možemo zajedno sa njima da kažemo: „Ako je Bog sa nama ko će protiv nas?“(Rim. 8, 31).
Neka bi Gospod dao da tako bude molitvama Svetog Kneza Lazara i ostalih ugodnika iz roda našega. Amin, Bože daj.
