Видовданска бесједа Његовог Преосвештенства Епископа диселдорфског и њемачког г. Григорија одржана је 24. јуна 2023. у храму Светога великомученика Георгија у Оснабрику.
Данас, овде у Оснабрику у Немачкој, славимо Видовдан. У овом граду се највероватније, уз Минхен, најдуже слави Видовдан у Немачкој. То је прилика да се још једанпут запитамо кога или шта ми то данас славимо? Славимо, пре свега, Светога Лазара – мученика и са њим мноштво војсковођа и војника пострадалих за крст часни и слободу златну. То смо, имам утисак, већ сви знали и научили.
Али оно што нам понекад, чини ми се, измиче из вида, а било би добро да то знамо и да се чешће запитамо, јесте то – ко је и какав је био тај српски кнез, који је предводио мученичку војску на Косову пољу Видовдана 1389. године? Лазар је био побожан и честит кнез, а кнезови то не бивају такви често. Био је образован и паметан, добар и храбар, а таквих људи увек мањка. Како то знамо? Па знамо по томе што је Лазарева Србија била напредна, отворена земља. Његова Србија је била уточисте, а не простор из кога се бежи и који се напушта.
И зато сам све више уверен да није Косово посветило Лазара, него је Лазар посветио Косово. Зашто? Зато што је био и пре Косова свет човек – а оно што се десило на Косову само је логични епилог живота проведеног са жељом да се истински служи и послужи Богу. А то служење се пројавило кроз његово старање о цркви, али не о цркви као о институцији која треба да служи владару, већ о Цркви коју чине људи, ЦРКВЕНИ ЉУДИ, и о Цркви као МИСТЕРИЈИ ЈЕДИНСТВА. Речитије од било чега другог о томе сведочи Лазарев труд око збрињавања монаха који су дошли са Истока, чувених Синаита; затим његово несебично ктиторство на Светој Гори, у Хиландару и Ватопеду, и на многим другим местима, те на концу његова брига о јединству Цркве, што се испољило кроз успостављање канонског поретка. Лазарево покровитељство над Синаитима је општепознато и то је заиста била не само обнова монаштва него и културе у целини.
Можда ипак најдубље осликава Лазарев лик славна и по свакој њеној речи образована Јефимија, саветница и другарица Миличина и савременица Лазарева:
„У красотама овога света васпитао си се од младости своје
о нови мучениче кнеже Лазаре,
и крепка рука Господња међу свом земаљском господом
крепког и славног показа те.
Господствовао си земљом отачаства ти
и у свим добротама узвеселио си уручене ти хришћане
и мужаственим срцем и жељом побожности
изашао си на змију
и непријатеља божанствених цркава,
расудивши да је неистрпљиво за срце твоје
да гледа хришћане отачаства ти
овладане Измаилћанима,
не би ли како ово постигао:
да оставиш пропадљиву висоту земаљског господства
и да се обагриш крвљу својом
и сјединиш са војницима небескога цара.“
Не могу а да се не запитам: где су нам данас Јефимије и ко ли на њиховом месту стоји или седи и ко ли нам то од кнезова и у чему личи на Лазара?
Синоћ смо владика Јован и ја шетали око језера овде недалеко од наше цркве. Срели смо једног нашег човека из срца Србије, из Шумадије. Лекар је и с њим беше мали дечак Милан. Здраво дете, анђелског лика. Говорио је тај дивни Србин отворено, разборито и искрено. И све његове речи могле би се свести под један наслов „плач над Србијом и плач за Србијом“, за оном честитом Лазаревом Србијом. И рекох му како нису Србија и Косово негде друго и нешто друго него што су били. Иста је то земља и исто место. Али ми смо ствари обрнули наопако. Заборавили смо да није Косово и Србија прославило Лазара, него је Лазар са светим мученицима својом часном крвљу прославио Србију.
Погледајмо искрено сами себе и једни друге, и нарочито оне који стоје на месту где некад стајао и Лазар. И шта ћемо видети? Уместо храбрости – кукавичлук, уместо части – бешчашће, уместо истине – лаж, уместо мученика – оне који муче друге. Уместо славе – пропаст. Зато је данас Србија земља која пусти и из које се одлази . А земља као земља, за то никакве кривице нити има, нити може имати. Кривицу и одговорност увек сносимо ми кнезови! И ја данас ово говорим пред вама, драга браћо и сестре, као црквени кнез овде у Немачкој, са пуном свешћу о својој одговорности и кривици. Али кад већ говоримо о Лазару и Видовдану, онда макар морамо говорити истину.
