Vidovdanska besjeda Njegovog Preosveštenstva Episkopa diseldorfskog i njemačkog g. Grigorija održana je 24. juna 2023. u hramu Svetoga velikomučenika Georgija u Osnabriku.
Danas, ovde u Osnabriku u Nemačkoj, slavimo Vidovdan. U ovom gradu se najverovatnije, uz Minhen, najduže slavi Vidovdan u Nemačkoj. To je prilika da se još jedanput zapitamo koga ili šta mi to danas slavimo? Slavimo, pre svega, Svetoga Lazara – mučenika i sa njim mnoštvo vojskovođa i vojnika postradalih za krst časni i slobodu zlatnu. To smo, imam utisak, već svi znali i naučili.
Ali ono što nam ponekad, čini mi se, izmiče iz vida, a bilo bi dobro da to znamo i da se češće zapitamo, jeste to – ko je i kakav je bio taj srpski knez, koji je predvodio mučeničku vojsku na Kosovu polju Vidovdana 1389. godine? Lazar je bio pobožan i čestit knez, a knezovi to ne bivaju takvi često. Bio je obrazovan i pametan, dobar i hrabar, a takvih ljudi uvek manjka. Kako to znamo? Pa znamo po tome što je Lazareva Srbija bila napredna, otvorena zemlja. Njegova Srbija je bila utočiste, a ne prostor iz koga se beži i koji se napušta.
I zato sam sve više uveren da nije Kosovo posvetilo Lazara, nego je Lazar posvetio Kosovo. Zašto? Zato što je bio i pre Kosova svet čovek – a ono što se desilo na Kosovu samo je logični epilog života provedenog sa željom da se istinski služi i posluži Bogu. A to služenje se projavilo kroz njegovo staranje o crkvi, ali ne o crkvi kao o instituciji koja treba da služi vladaru, već o Crkvi koju čine ljudi, CRKVENI LjUDI, i o Crkvi kao MISTERIJI JEDINSTVA. Rečitije od bilo čega drugog o tome svedoči Lazarev trud oko zbrinjavanja monaha koji su došli sa Istoka, čuvenih Sinaita; zatim njegovo nesebično ktitorstvo na Svetoj Gori, u Hilandaru i Vatopedu, i na mnogim drugim mestima, te na koncu njegova briga o jedinstvu Crkve, što se ispoljilo kroz uspostavljanje kanonskog poretka. Lazarevo pokroviteljstvo nad Sinaitima je opštepoznato i to je zaista bila ne samo obnova monaštva nego i kulture u celini.
Možda ipak najdublje oslikava Lazarev lik slavna i po svakoj njenoj reči obrazovana Jefimija, savetnica i drugarica Miličina i savremenica Lazareva:
„U krasotama ovoga sveta vaspitao si se od mladosti svoje
o novi mučeniče kneže Lazare,
i krepka ruka Gospodnja među svom zemaljskom gospodom
krepkog i slavnog pokaza te.
Gospodstvovao si zemljom otačastva ti
i u svim dobrotama uzveselio si uručene ti hrišćane
i mužastvenim srcem i željom pobožnosti
izašao si na zmiju
i neprijatelja božanstvenih crkava,
rasudivši da je neistrpljivo za srce tvoje
da gleda hrišćane otačastva ti
ovladane Izmailćanima,
ne bi li kako ovo postigao:
da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog gospodstva
i da se obagriš krvlju svojom
i sjediniš sa vojnicima nebeskoga cara.“
Ne mogu a da se ne zapitam: gde su nam danas Jefimije i ko li na njihovom mestu stoji ili sedi i ko li nam to od knezova i u čemu liči na Lazara?
Sinoć smo vladika Jovan i ja šetali oko jezera ovde nedaleko od naše crkve. Sreli smo jednog našeg čoveka iz srca Srbije, iz Šumadije. Lekar je i s njim beše mali dečak Milan. Zdravo dete, anđelskog lika. Govorio je taj divni Srbin otvoreno, razborito i iskreno. I sve njegove reči mogle bi se svesti pod jedan naslov „plač nad Srbijom i plač za Srbijom“, za onom čestitom Lazarevom Srbijom. I rekoh mu kako nisu Srbija i Kosovo negde drugo i nešto drugo nego što su bili. Ista je to zemlja i isto mesto. Ali mi smo stvari obrnuli naopako. Zaboravili smo da nije Kosovo i Srbija proslavilo Lazara, nego je Lazar sa svetim mučenicima svojom časnom krvlju proslavio Srbiju.
Pogledajmo iskreno sami sebe i jedni druge, i naročito one koji stoje na mestu gde nekad stajao i Lazar. I šta ćemo videti? Umesto hrabrosti – kukavičluk, umesto časti – beščašće, umesto istine – laž, umesto mučenika – one koji muče druge. Umesto slave – propast. Zato je danas Srbija zemlja koja pusti i iz koje se odlazi . A zemlja kao zemlja, za to nikakve krivice niti ima, niti može imati. Krivicu i odgovornost uvek snosimo mi knezovi! I ja danas ovo govorim pred vama, draga braćo i sestre, kao crkveni knez ovde u Nemačkoj, sa punom svešću o svojoj odgovornosti i krivici. Ali kad već govorimo o Lazaru i Vidovdanu, onda makar moramo govoriti istinu.
