Свештена царска лавра Манастир Светог архангела Михаила – Михољска Превлака код Тивта данас, 26. јула, прославила је своју славу – Сабор светог архангела Гаврила. Уједно одржан је и Сабор Братства православне омладине Црне Горе, који се традиционално на овај дан одражава у овој древној светињи.
Светом архијерејском литургијом началствовао је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, уз саслужење Преосвећене господе епископâ диселдорфског и њемачког Григорија и пакрачко-славонског Јована, буеносајреског и јужно-централноамеричког и администратора Митрополије загребачко-љубљанске Кирила, свештенства, свештеномонаштва и вјерног народа.
Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља бесједио је Његово преосвештенство Епископ диселдорфски и њемачки г. Григорије:
Драга браћо и сестре,
Све што можемо рећи о анђелима обиљежено је парадоксом. Иако има много предања о њима, иако је у тим предањима забиљежено и много личних искустава, тешко да можемо рећи како о њима ишта поуздано знамо. Међутим, како то често бива с нашом вјером, парадокс је само на површини. Онај ко уђе у тајну вјере, онај ко зарони дубоко у таму крштењске воде, у њој налази свјетлост невидљиву онима на површини. Тако је и са анђелима. Они су, каже нам Посланица Јеврејима, „духови за служење, који се шаљу да служе онима који ће наслиједити спасење“ (Јев 1.14). У овим ријечима можемо наћи разрјешење парадокса који смо поменули. Анђели су нам истовремено и блиски и скривени јер су они „духови за служење“. То служење је само њихово биће, а служити значи бити окренут ка другоме, а скривен за себе и читав свијет.
У случају анђела ти други смо ми, људи, насљедници спасења, и Бог који је давалац спасења, или још боље: онај који је сам спасење. Према једном предању узрок Сатаниног пада (у том предању се он зове Иблис) јесте то што је одбио да се, заједно са свим другим анђелима, поклони човјеку као боголиком створењу Божјем. Сатана, дакле, није изневјерио Бога, нити је изневјерио човјека – не, он је изневјерио самога себе, своје биће, јер је он створен као „дух за служење“.
Но, ту се прича не завршава; јер нису само анђели бића створена за служење. Једнако су то и људи. Јер и анђели су, као и људи, боголика бића, а та се боголикост управо огледа у служењу другоме. И човјек, када одбије да служи другоме, изневјерава себе и своју боголикост. Но, чак се ни овдје прича не завршава. Јер ако су анђели и људи боголика бића зато што су створени за служење, то може само да значи да је и онај по чијем су лику саздани такође биће служења. А ако коме ово звучи страно и нејасно, можда чак и као саблазан, нека само погледа на знак под којим се, око којег се и у којем се ми хришћани увијек сабирамо, Крст часни, и нека се запита: постоји ли веће и величанственије служење другоме од онога које је оваплоћени Син Божији принио на крсту?
Стога, браћо и сестре, данас, када прослављамо сабор духова за служење, управо на то треба да мислимо и ово треба да имамо на уму: све што нас одвраћа од служења другоме одвраћа нас од нас самих, нашега бића и онога који нам је то биће и дао, нашега Бога, који је сам, као Почетак и као Крај, служитељ. И зато, ако желите да видите анђелски свијет, ако желите да гледате Бога очима анђела, ако желите да нашег небеског Оца видите очима његовог Сина јединородног, немојте гледати у небо. Не, погледајте око себе, јер ту ћете наћи мноштво боголиких бића која су наш једини пут који уистину води ка небу. Пут који води у наручје небескога Оца јесте пут служења нашој браћи и сестрама, а „што је више од тога, од злога је“ (Мт 5.37).
И зато пазите још и на ово: демонска завјера, завјера злога, није у томе да нас навуче на гријех, већ да нас одвуче од Бога, а то значи од јединога пута који води ка њему. Сјетите се шта нам Писмо поручује: богоодступништво је исто што и братоубиство, а корен им је завист, а то значи неспособност да се служи другоме, своме брату. Ми (православни) смо данас склони томе да дешавања у овом свијету „који сав у злу лежи“ (Јн 5.19), нарочито она братоубилачка дешавања (у којима устаје човјек на човјека), објашњавамо као сукоб добра и зла, као борбу против завјере којекаквих моћника.
Међутим, браћо моја, ми не схватамо да на тај начин и сами показујемо да смо постали жртве демонске завјере која нас заводи и одвлачи од „јединога потребнога“ (Лк 10.42) и води нас ка томе да – пасивно или активно, свеједно је – судјелујемо у злу братоубиства. А ако намјесто духа служења дишемо духом братоубиства, тада не изневјеравамо само Бога који „није дошао да му служе, него да служи и дадне живот свој у откуп за многе“ (Мт 20.28) и не изневјеравамо само анђеле који данас, ево, саборују и који су „духови за служење“, већ изневјеравамо сами себе, баш као онај који је хтио да се гордошћу вине изнад небеса, и зато је сваки наш удах и издах праћен болним плачем јер смо окретањем свога лица од лица Божијег заборавили на служење, то јест изгубили смо радост живота која се управо у непрестаном служењу другоме налази.
