У Храму Христовог Васкрсења у Пребиловцима, код Чапљине служена је Света архијерејска литургија поводом обиљежавања Светих новомученика пребиловачких и доњохерцеговачких.
Литургију је служио епископ дизелдорфски и цијеле Њемачке Григорије, уз саслужење владике захумско-херцеговачког Димитрија и умировљеног владике Атанасија и свештенства Епархије захумско-херцеговачке.
Српска православна црква 2015. године канонизовала је жртве Пребиловаца и доње Херцеговине у Другом свјетском рату, а овај празник установљен је у календару на датум када су усташе 1941. године звјерски убиле 850 мјештана овог села, углавном жена и дјеце.
Храм Васкрсења Христовог саграђен је у знак сјећања на 4.000 Срба из доње Херцеговине страдалих од усташа у Другом свјетском рату и бачених у јаме, а чије су кости миниране 1992. године у Спомен-костурници која се налазила на мјесту данашњег Храма. Патријарх српски Иринеј освјештао је Храм 8. августа 2015. године.
У Пребиловцима је, у првим данима августа 1941. године, од укупно хиљаду становника убијено 850, од којих 600 жена и дјеце. Они су живи гурнути у јаму Голубинка код села Шурманци, надомак Међугорја.
Ово мјесто је спаљено и у јуну 1992. године, када су током офанзиве „Чагаљ“ припадници Хрватских одбрамбених снага и Хрватског вијећа одбране упали у село и минирали спомен-костурницу.
На данашњој Светох архијерејској Литургији окупљеном верном народу обратио се Епископ диселдорфско-немачки Григорије чију бесједу преносимо у цјелости:
Драга браћо и сестре, драги свештеници, драге сестре монахиње, најмилији у Господу Христу саслужитељи, оци и епископи Димитрије и Атанасије, ево Цркве, ево Храма, ево Јеванђеља, испуњеног и објављеног! Ево истине да се кроз крст долази до Васкрсења. Ево истине да је за нас Хришћане смрт врата кроз која морамо проћи да бисмо ушли у живот. Ево истине да умрли и њихиве кости грију наше душе животом. Ево истине да Бог правде и љепоте може из смрти да направи живот и да начини љепоту. Ево истине, драга браћо и сестре, у свему ономе што смо малопре чули од Светог Апостола Павла. Истине да људи пролазе кроз суд, кроз осуду, кроз понижења и кроз саму смрт, али да на крају постоји само један судија који може живот да даје – Животодавац Господ.
Ево истине браћо и сестре, да је истинито ово Јеванђеље које каже: ”Шаљем вас као овце међу вукове” и још нам каже: ”Будите мудри као змије а безазлени као голубови”. Да нама свештеницима који овде служисмо и служимо свима заједно Господ није дао овакву поруку и поуку ми данас не бисмо стајали у овом Храму. Ми бисмо били као они који немају мудрост, нити бисмо били као они који имају безазленост. Али по његовој заповијести, дошли смо на ово мјесто, на једно од најстрашнијих мјеста на свијету, а као што добро знате има много тако страшних мјеста на свијету. На ово мјесто које не само да је било гроб и гробница наших отаца, мајки и сестара и дјечице, него је тај гроб и та гробница била минирана. И не само то браћо и сестре, пошто смо ми људи заборавни – ово мјесто је постало сметлиште. Али у правом и у пуном смислу те ријечи сметлиште. И кад смо дошли овде и као свештеници, и као Епископ, први задатак нам је био да склонимо смеће са овог мјеста. Данас, као што видите, великом и неизрецивом милошћу Божијом, ово је једно од најљепших мјеста у овом граду, ово је једно од најљепших мјеста у овој земљи, ово је једно од најљепших мјеста на свијету.
Ово мјесто постало је цвијет живота. Ове кости постале су не само голгота и мјесто голготе него и мјесто васкрсења, мјесто живота, никада више не мјесто пораза и понижења и мјесто убиства, него мјесто победе. А све се то догодило браћо и сестре захваљујући Јеванђељу. Јеванђељу које нас је учило и научило да идемо као овце међу вукове у овај свијет. Јеванђељу које нас је учило и учи да будемо мудри као змије а безазлени као голубови.
Не желећи никога да критикујем, не дај Боже, али врло често у давним временима и не тако давним, ми смо били обрнуто. Били смо безазлени као змије а мудри као голубови. Таквим животом не може се направити ништа. Морамо да будемо мудри као змије а безазлени као голубови. Ето шта нас учи данашње Јеванђеље. И зато кад чинимо неко дело, кад говоримо неку ријеч, запитајмо се: ”Да нисам ја можда више по мудрости налик на голуба и по безазлености налик на змију, или сам онакав како Јеванђеље од мене тражи: ”Мудар као змија и безазлен као голуб”?! То од нас браћо и сестре, захтијевају ови мученици, то од нас захтијевају не само ови мученици овде у Пребиловцима, где је захваљујући овој Јеванђељској речи, подигнута најљепша спомен-црква свих наших мученика. Нигде још на другом мјесту осим споменика или обиљежја нисмо успјели да направимо побједу живота у виду какав овде можемо да видимо. У другим нашим селима такође постоје споменици, на нашим јамама су подигнуте Цркве у Херцеговини, али је ова круна свих и најљепша од свих. Зато је важно да се у овој Цркви научимо како треба, а треба онако како нас је учио данас Апостол Павле: у трпљењу, у смирењу, у мудрости, у благоразумности, у доброти, у честитости, у правди у милости и никада и нипошто ни са каквом мржњом чак ни према џелатима, јер то нас Господ учи. Господ који са крста говори ”Опрости им Оче јер не знају шта раде”. Једино тада побјеђујемо. Једино тада смо мудри и једино тада смо безазлени. Наравно, мудрост увек значи да не смијемо бити наивни. Мудрост подразумијева све оно што је важно за живот и спасење, што је важно за наш живот овде на земљи: отворене очи, свијест о свему што се око нас збива, али оно што је хришћанска мудрост, она не смије да буде праћена било каквом злобом, она мора да буде праћена безазленошћу, кротошћу, смирењем, трпљењем, јер како каже Апостол Павле: ”Та мудрост и та љубав коју нам доноси Бог је милокрвна: све трпи, све сноси и свему се нада”. Том љубави браћо и сестре дошле су ове свете кости. На најљепше мјесто на које могу доћи кости људске. Дошле су у центар храма Васкрсења и постале животворне кости. Постале праве свете кости захваљујући живоме Богу. Јер он ће од наших костију кад ми сви умремо подићи нас и васкрснути нас и учинити да будемо живи. Без њега је то немогуће. А на њега се морамо угледати. Он није био убица. Иако је могао да скупи хиљаде ангела и архангела. Он је био онај који је дао живот за друге. То је наш Бог браћо и сестре. У тог Бога ми вјерујемо. Ми не вјерујемо у Бога који има мач, који има силу, који има моћ. Ми вјерујемо у Бога који је имао снаге да да свој живот за наше спасење. За њихово спасење Он је дао живот, и даће живот и даје живот за наше спасење. Зато браћо и сестре морамо да се угледамо на њега пре свега по његовој кротости и његовој љубави. По његовој љубави према онима који га не воле. По његовој љубави према онима који га хапсе, који га туку, који га разапињу. По његовој љубави према онима који га се одричу, као што је био Петар. Према његовој љубави према онима који га издају као што је био Јуда, коме каже: ”Зар целивом издајеш учитеља?” Колико пута ми браћо и сестре тако један другога цјеливамо а у срцу нешто Јудинско носимо?! Колико пута смо слаби као Петар?! Колико пута смо немоћни као људи?! Али оно што је чудесно, оно што је неизрециво, оно што је неописиво, оно што нас је довело у Цркву је такав Бог који све увек и изнова прима. Свакога прима, никога не одбацује, грешника милује, праведника љуби.
И зато браћо и сестре немојте да узимате његов суд у своје руке. Његов суд је милостив и праведан, а наш суд је увек неправедан и самим тим и немилосрдан. И сваки који суди тако узима на себе велику и опасну невољу да може да буде осуђен. Нека би Господ благи, нека би Христос Васкрсли, нека би Христос који је распет за нас, нека би Христос који је учинио чудо у овом Храму и на овом месту и из пепела подигао ове кости и направио од њих тијело овога Храма, нека би и нас васкрсао, и наше посрнуле душе, и наше посрнуле умове, и нашу посрнулу вољу, и наше оскрнављено тело, и наше, о како наше јадне и неспособне умове у којима често једно зрно зависти, зато што је неко мало виши, мало богатији, мало љепши, мало бржи, мало здравији – створе у нама несрећу и учине од нашег живота већ овде и сада пакао. Зато се браћо и сестре морамо радовати свакоме, свачијем успеху, свачијој срећи, свачијем здрављу, свачијој доброти. И исто тако морамо туговати за свачију несрећу, за свачију болест, за свачију немоћ. А не да буде обрнуто, како често бива, да се ми радујемо несрећи другога а да се не радујемо његовох срећи. Дај Боже да данас на овом чудесном и светом мјесту огрејани благодаћу Божијом, која је као што рекох, ове кости спасла и претворила у најљепши Храм, тако и нас спасе и наша тијела претвори у најљепши Храм, Храм живота и Храм Васкрсења, амин, Боже дај.
Тонски запис бесједе Еп. Григорија
