Цвијет духовности усред маслињака, који је одњегован рукама љубави и заливан сузама покајања. Његове монахиње посједују снагу богочежњиве љубави: оне свакога дана и ноћи подижу руке увис молећи се и призивајући Божију помоћ и љубав. Када заврше с молитвама, њихове руке испуњене даром божанске љубави преображавају конац у цвијет, дрво у иконописе, боје у иконе, платно у одежде и заставе слободе. И све то заједно – вез, иконостас и иконе – претвара се у пјесму која се радосно слуша и на небу и на земљи: она се пјева ту, у маслињаку којем је Ормилија име. Монахиње – те небоземне птице с црним перјем и златним грлима и крилима – пјевају на латицама манастира-цвијета, а сваки тон њихове пјесме, свака ријеч и покрет још више расцвјетавају њиховом руком подигнут цвијет. Тако он мирише све јаче и јаче, мирише тако силно да мирис његов може утјешити свако дијете које плаче и тугује за љубављу и миром.
А нас који смо га видјели, осјетили и у њему боравили – овај цвијет инспирише и покреће да на неком другом мјесту засадимо један такав цвијет и саградимо један такав свијет… Када би само било више таквих цвјетова око нас и у нама.
