„Неки простори оживе у нама, јаче и снажније, тек кад их напустимо“
Небеска дворишта – живе слике, одшкринула су своје капије и као најновија књига Епископа диселдорфског и њемачког, Господина Григорија, у издању Лагуне, након Београда, отворила своје корице и излистала своје странице и пред требињском публиком, и то у дворишту Саборне цркве Светог Преображења Господњег.
Живе слике, мисли и ријечи Владике Григорија призване су најприје позивом на молитву Епископа захумско-херцеговачког Димитрија, а затим и звуцима гитаре, класичног гитаристе Василија Тољића, који је извео Сарабанду Франсиса Пуланка, након чега је госпођа Тамара Рајковић представила учеснике у овом догађају, који су, уз самог аутора књиге Владику Григорија, били и пјесник Ђорђо Сладоје и госпођа Неда Цвијетић Супић.
Ђорђо Сладоје истакао је да књижевно дјело Владике Григорија може бити посматрано у двоструком контексту и кроз три димензије: најприје у контексту наше црквене књижевности, која почиње са Светим Савом, преко Његоша до Јустина Поповића и Николаја Жичког, па све до нашег савременика Митрополита Амфилохија Радовића.., а други контекст извире из народнога епа, такозвани свјетовни. Поред тога ова књига је у једној димензији прича о Београду, затим о Планиници, а трећа димензија приказује унутрашњу драму владике, некадањег студента теологије, који одлучује да се замонаши.
Ако бисмо тражили мото ове књиге, то је ријеч старца Силуана: држи ум свој у аду и не очајавај, рекао је владика Григорије, истакавши да цијели наш живот је одрицање, одлажење, растанци али најчудесније је што са собом носимо читав наш свијет куд год одемо и некад кад нешто напишемо схватамо колико тај свијет у нама живи.
Неда Цвијетић Супић исказала је свој доживљај књиге Владике Григорија, а нарочито у њој поменуте поуке поменутог старца Силуана, рекавши: Мене је погодила ова реченица … и некако сам осећала да се ту крије огромна тајна али нисам могла да је разумем … И, онда је, тај исти старац Софроније, који је био мелем за душу нашег јунака, … рекао да је најсличније нашем уму: пажња. И то ме је, онда, подсетило на речи Владике Атанасија, који је говорио да је пажња пола човека. Други део је, некако, био такође збуњујући: шта је сад пакао? И, мени је много помогла реч и мисао старца Зосиме, у књизи „Браћа Карамазов“, где каже: „Пакао је патња кад човек више не може да воли“… Дакле, држати ум свој у аду је мени било: окрени ту своју пажњу унутра у себе и питај се да ли си ти још увек способна, али искрено способна, да волиш друге људе? И, ако је одговор на то питање: не. Онда, опет, не треба очајавати због тога … него молити Бога да ми да ту љубав, која ми недостаје. А, као упечатљиво у свему томе, истакла је, да јунак ове приче о томе размишљао непрестано, а изгледао је уобичајено.., тако да не постоји прејака корелација између духовне озбиљности и стајлинга.
Међу многобројном публиком, која је ушла у једно од небеских дворишта – порту требињске Саборне цркве и међу првима завирила између корица ове књиге били су и Епископ Домаће Цркве, Господин Димитрије, као и Градоначеник Града Требиња, те игумани Манастира Високи Дечани и Манастира Острог.
Бранислав Рајковић, ђакон
фотографије: Фото Момо
Извор: Епархија ЗХиП
